utorak, 17. decembar 2019.  23:25h
Pročitano 4446 puta

Pismo za dečaka...

Dragi moj Galebe,

Kako onda napisaše Ćopić, „znam da pišem pismo koje ne može stići svom adresantu“, ali se tešim time da će ga pročitati oni koji te vole.

Jednom si u sastavu svom, davno nekad, napisao da je reč moćno oružje, da ponekad čoveka pokosi nevidljivo, iznutra, ali da ima i lekovito dejstvo. Pišem, nadajući se da će te reči pokriti u večnosti tvojoj.

U ovih godinu dana, kako si Zemlju telom svojim napustio, duhom si je sve više nastanjivao. Koračajući hodnicima škole, ugledala bih neko dete, i kratko, vrlo kratko, činjaše mi se da si to ti. Svako plav, nežnošću oličen, ličio bi na tebe.

Na našem poslednjem času, u maju, ( kažem – našem, jer osećali smo da si nekako tu), pročitah „Nepovratnu“ Mikinu pesmu, i pokajah se. Trebalo je smisliti nešto veliko i lepo, nezaboravno, skokovito i maštovito, iznenađujuće blistavo za tvoje drugove i drugarice, tog njihovog, vašeg, poslednjeg dana u školskoj klupi. A ne setih se! Ne padoše mi nikakave ideje na pamet! A trebalo je! U čast njihove mladosti i tvog života među njima. Nije trebalo plakati! A ti ćeš prostiti grešku, zar ne!?

Sećam se jedne scene iz dvorišta- ti, potpuno slobodan i srećan, ležaše na nekolicini dece iz vašeg odeljenja, koja su sedela na klupi. Nekom si stavio glavu u krilo i pružio se svom dužinom preko ostalih, uživajući u miholjskom suncu. Nedugo nakon toga, čitasmo „Proljeća Ivana Galeba“, i ja, ne znam zašto (i sad mi je pomalo neobično), nadenuh ti ime Galeb. Složismo se na času, da bi ti možda bio najadekvatniji  da čitaš naglas delove romana, baš zbog one blagosti i lepote glasa, čiji si posednik bio. A i nekako, pristajalo ti je, kao druga koža! (Možda se varam! “Od laži se gradi poredak u svetu“. Mada, za nas sa ove strane meseca, varka je utešiteljka).

Vidiš, nekoliko dana već pišem ovo pismo i tražim, brusim, premeštam, iznalazim, otkrivam, oblikujem reči, da ti ih ostavim, kao darove, kao da biram najlepše jabuke, koje treba da prezime u slami. Da ne nagnjile i ne propadnu. Da ti ostanu za večnost, za zauvek, za utehu, za bezveze, za onako. Čisto, eto, da ih imaš, da ti se nađu.

Znaš, sutra prvi put nakon godinu čitam Desnicu na času, i bojim se hoću li biti na visini zadatka. Znam da treba biti fin i dostojanstven, kao ti što bejaše...

Znam! Pričaću tako malo i o tebi, o suncu i proleću. Pomoliću se da sutra bude sunčan dan, u kome će se i iskra tebe ponovo vratiti u onu četvrtastu učionicu, u kojoj ću, govoreći o Desničinom romanu, tiho, u sebi, pominjati i sva tvoja minula proljeća. I to će biti mala himna tebi! Otvorićemo dušu svakoj pojavi života, jer, nekako, znam da bi ti to i voleo.

„Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.“

Dragi moj Galebe, počivaj „izvan stvari i iluzija“... Mašem ti, kao onomad, kad se poslednji put videsmo... 

Galerija fotografija

Napisao: 
Ocenite ovaj članak:
(62 glasova)
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00