sreda, 18. decembar 2019.  19:52h
Pročitano 760 puta

Slobodo, visoko sija zvezda tvoja!

   I tog jutra, dok sunce jos bi za gorom, Jan pođe u lov. Izađe iz šatora, uze koplje i strelu, te napusti selo. Dok je hodao jelenskom stazom, gledao je bledi mesec, koji je tog jutra pokazivao put kroz šumu, kao nikada lane. U tišini praskozorja ugleda jelena kome su rogovi već otpali. Poče mu se približavati, i kada dođe blizu, rukama uze luk i strelu i nanišani ga. Rasprsnu se pucanjali. Jelen pade! On se trže i sakri iza stene. Proviri i ugleda tri bela čoveka kako se smeju i tovare jelena na konja. Kroz glavu mu prodje misao o smrti oca, odluči da se vrati u selo, u prostore poznatih duhova.

   Sunce tada već beše izašlo, a on ostade bez ulova. Došavši u selo, vide da njegov rodjak  Šam guli životinju. Vrati se u svoj vigvam, zagrli Hanu i reče: ”Propustio sam priliku, ubili su ga beli ljudi kao mog oca onda”. Hana reče :”Nemoj brinuti, imaćemo čime decu prehraniti, Šam je ulovio ovog jutra”. “Ali ovako više nećemo moći živeti, svako jutro ili ubiju nekog našeg brata, ili nam uzmu hranu”, reče Jan. “Ima nas pet puta manje nego pre deset godina”. Tada sa decom odoše na doručak, i posle Jan ode u mračnu goru, a sin mu Bigor da se igra sa ostalim kćerima i sinovima plemena koje disaše vetar. Kad sunce bi već za gorom, deca utrčaše korakom nesputane mladosti u selo, ali Bigora i nekih nije bilo. Začuše se jauci po selu, i Jan izadje iz vigvama. Kada ugleda Hanu kako plače suzama ranjene vučice, uze luk i koplje, te ode u goru sa još nekoliko njih. Čuše se zlokobni pucnji po šumu, Jan potrča i pored reke odrastanja ugleda decu plemena kako leže, hladnom smrću pokrivena. Na taj dan krvožedni došljaci su ubili petoro dece. To mrklo veče se sa poglavicom dogovoriše da napadnu bele ljude u zoru. Odoše posle svi u svoje mučne vigvame, ali Jan nije mogao zaspati bele noći.

  Ležao je, razmišljao kako su se o bogove ogrešili, kad ih ovako surovo kažnjavaju. Dedovi su mu pričali o slobodi koju življaše njegov narod, ali  im tu slobodu uzeše ljudi svetle puti krvavih ruku, iz nekog drugog, dalekog sveta. Sina su mu ubili, ostala mu je još ćerka.  Za nju, Hanu i duh predaka mora ići u boj, da pokuša osvojiti sreću i slobodu. Sve su mu uzeli ljudi koji o prirodi I životima drugih ne misle. Ljudi koji vole samo srebrno prokletstvo i sebe, uskratili su im slobodu. Jan takav život više nije želeo, želeo je smrt ili slobodu. Smrt je bliža bila. Izašao je napolje, gledao u zvezde na nebu (iste one koje gledaše njegovi dedovi) i tugovao za svojim jedinim sinom, jedinim ocem i jedinim narodom. Sve je izgubio, a za ono što mu je ostalo mogao je jedino život da da, najskuplju, najvredniju stvar koju je imao. Došlo je vreme da krenu u bitku svih bitaka.

   Prošli su kroz šumu i stigli do sela došljaka. Napali su ih, ušli u nepoznato selo, tamo su zatekli mnogo belaca. Počeše ulaziti u kuće došljaka. Ušavši u  jednu, Jan je zatekao majku kako čuva dete u kolevci. Kada ženu pogleda u oči, izađe iz kuće, te otrča u šumu za neprijateljima. U trku skoči na jednog belog čoveka i poče da ga davi, ali ugleda njegovo mlado lice i pusti ga. Beli čovek izvadi sjajni nož i izbode Jana. Pade Jan na zemlju, belac otrča. Kroz krošnje drveća ugleda rumeno sunce i sivog orla , osmehnu se konačnoj slobodi i sklopi lake oči.

Njegova žena i ćerka ga sahraniše, i osta njegov narod još nekoliko meseci da se bori protiv došljaka, koji spališe selo i svu Janovu braću pobiše. Tako se zauvek ugasi sloboda crne šume i naroda koji u njoj nekad srećno življaše i dostojanstveno umiraše.

Ivan Lazić

Napisao: 
Ocenite ovaj članak:
(5 glasova)
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00