nedelja, 29. decembar 2019.  10:24h
Pročitano 1945 puta

Osvrt na istoriju sindikalnog pokreta

 
    U tri teksta će za one koje zanima nešto više o prošlosti, trenutnom stanju u sindikatu i budućnosti istog biti izneto sa namerom da se čitaoci upoznaju sa osnovnim pokretima, teorijskim postavkama, postulatima, idejama i istoriji borbe ovog pokreta. U prvom tekstu biće govora o samoj prošlosti.
 
 
    Šta je uopšte istorija sindikalnog pokreta? Balzak bi rekao da je to klin o koji on veša svoje romane. Zaista istorija sindikalnog pokreta ima romanesknu strukturu, rođena iz mraka, nosi svoje heroje i antiheroje, utopije i antiutopije. Tema je bajkovita – potraga čovečanstva za srećom, a ta sreća će biti zadovoljena jedino ako se zadovolje principi pravde, slobode, jednakosti, solidarnosti... U potrazi za svojom Atlantidom sindikalni pokret je prošao kroz put teških, upornih borbi bez konca i napora radničke klase za dosezanje i čuvanje visokog životnog standarda i demokratkih prava koja su preduslov dostojanstva i kulture svakog naroda i svakog homo sapiens-a.
„Sve dok bude čovek živeo i bitisao,
sve dok u ljudskom srcu
bude težnje za boljim i plemenitijim,
sve dok u ljudskom umu bude vere u ljudsku pravdu i slobodu,
sve dok čovečanstvo bude težilo ka tome da čovek svom bližnjem bude brat,
dotle će i postojati i radnički pokret“.
Samjuel Gompers,
Predsednik Američke federacije rada, 1904
    Teoretičari se uglavnom slažu (kod nas profesor Zoran Stojiljković) da je istorija sindikalnog delovanja do danas obuhvata osnovne četiri etape :
1. Etapa nastanka sindikata, njihove legalizacije ( period od 40-ih godina 19. veka)
2. Turbulentni period za sindikat (od kraja 19.veka pa do Drugog svetskog rata)
3. Institucionalno ojačanje sindikata uz ekonomski rast (od 50-ih do 80-ih godina prošlog veka)
4. Etapa globalizacije, tehnoloških promena, krize ekonomije, te krize sindikata (od 80-ih godina prošlog veka do danas)
    Ovaj rad nije zamišljen da ponudi celokupni pregled svih ovih etapa, jer mnogo autora se njima već bavilo, već samo letimičan pogled na njih, uz zadržavanje na pojedinim zanimljivim događajima u okviru istih.   
1. Sloboda, ljudski ideal. Da li ona postoji samo kao pojam bez predmetnosti? Kakva je veza izmeću reči i značenja? Da li je ista samo logos u apstraktnom svetu? Hleba i igara, robovi, demos, polis, monoteističke religije, feudalci, kmetovi, građanske revolucije, kolonije, industralizacija, socijalističko samoupravljanje, kapitalizam, neoliberalizam, opet hleba i igara. Gde je tu čovek? Ako nema čoveka nema ni radnika, ako nema čoveka nema ni slobode. Dehumanizacija je u karakteru ljudske involucije. U svojoj čuvenoj antiutopiji, Haksli ironično primećuje „Nema limuzina bez čelika – i bez društvene nestabilnosti nema tragedija. A sada je svet stabilan. Ljudi su srećni; imaju sve što žele, a ono čega nema neće ni poželeti. Narod je imućan i siguran; nikad nisu bolesni; ne boje se smrti; žive u blaženom neznanju strasti i starosti; majke i očevi im ne vise oko vrata; nemaju ni žene ni decu, ni ljubavnike, znači, nikog prema kome bi mogli da gaje jaka osećanja; obrađeni su tako da praktično i ne mogu ništa drugo nego da se ponašaju onako kako treba. Očekujete da Delte znaju šta je sloboda! I još biste hteli da shvate Otela! Molim vas! Ali to je cena kojom plaćamo stabilnost! Ja hoću Boga, poeziju, hoću pravu opasnost, slobodu, hoću dobrotu, hoću greh“. Sloboda života, mišljenja, pisanja, stvaranja, kretanja, rađanja i umiranja... Za čoveka kao socijalno biće i zoon politicon-a ništa manje nije važna sloboda organizovanja, iskazivanja ideja, društvenog ispoljavanja, borbe za svoje ljudske i radničke interese, socijalne pravičnosti, te sloboda humanog odnosa prema čoveku i radu.
    Borba za bazične interese radnika, te njihovo okupljanje, predstavljala su (prvobitno zabranjivana) udruženja pojedinaca zarad očuvanja zajedničkih interesa, osiguranja, pomoći u slučaju bolesti, smrti i slično. Ti korifeji su se izborili i za pravo prvog sindikalnog organizovanja. Uzroci svakako leže u društveno-istorijskim okolnostima. To je industrijski bum koji je, ukorenjen u Engleskoj, do kraja 18. veka zahvatio dobar deo Evrope; zatim demografska eksplozija koja zahvata naš kontinent u istom periodu i, još više, produbljuje potrebu za industrijskim razvojem. Sa naglim razvojem industrije, dolazi do prvog enormnog gomilanja kapitala kod pojedinaca u istoriji, a takođe i do šire podele rada. Samim tim se produbljuje društveni jaz i javlja se polifonična slika o nejednakosti unutar samog društvenog organizma. To podstiče pregaoce da naprave prve radničke organizacije u cilju zaštite sopstvenih resursa. Dakle, sa formiranjem prvih sindikata u indistrijski razvijenim zemljama Evrope, završava se i ova prva etapa. Takođe, treba reći da se sve to nije desilo u agrarnom delu starog kontinenta. U filozofsko-teorijskom smislu, za ovaj period  je možda najbitniji ekonomski weltanschauung škota Adama Smita, iznet u knjizi „Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda“, iz 1776. godine. On, u svom delu, ustaje protiv protekcionizma u trgovini koji je došao od merkantilizma i zalaže se za slobodno tržište. Danas se Smitove ideje uzimaju kao osnov neoliberalnog kapitalizma.
    U skladu sa liberarnim tržištem tog doba, vlasnici kapitala su sami odlučivali o visini cene rada, ugovori su bili individualizovani, ako ih je uopšte i bilo. Radna snaga nije imala pravo ni na kakvu socijalnu zaštitu, bilo kakav vid osiguranja u slučaju bolesti, smrti i slično. Nije moglo biti govora u parlamentima o povećanju cene rada, čak naprotiv. Radno vreme nije bilo ograničeno, radilo se često i više od dvanaest sati dnevno, žene i deca nisu bile izuzeti od ovog procesa dehumanizacije. Iz takvih neljudskih odnosa javljaju se ideje utopijskog socijalizma. Svaka utopija kao eidos je lepa i privlačna, a mnogo ih se pojavilo u to doba. Prema mom mišljenju, najlepša bajka bez srećnog kraja je ona Roberta Ovena – New Harmony. Oven je bio škotski industrijalac, humanista koji je napravio koloniju New Harmony, uloživši u ovaj neuspeli projekat gotovo čitavo svoje bogatstvo. Slične ideje, u teoriji, još pominje Platon u svojoj Državi, kao i Tomas Mor u čuvenoj Utopiji, međutim, to  „pusto ostrvo“ je samo Oven napravio u praksi. U svojoj komuni, Oven je brinuo o radnicima, omogućio im socijalnu zaštitu, smanjio im radno vreme, zabranio rad za decu do deset godina, osnovao vrtiće i škole, počeo da pravi radnička naselja, izbacio religiju, obezbedio edukaciju. Ovaj projekat koji je obuhvatio oko dve hiljade ljudi, nije dugo poživeo. Zašto? Teško je i danas dati odgovor da li je Oven napravio neku teorijsku omašku ili je izabrao nedorasle ljude za svoju utopiju. Neki smatraju da joj je nedostajao makar iracionalni cilj za koji bi svi radili. Možda samo ne može, u praksi, da funkcioniše nešto što liči na asteroid B- 612 Malog Princa. Međutim, ne možemo reći da je Ovenova vizija bila uzaludna, čini mi se da u njenim korenima pronalazimo ishodišta komunističkog pokreta i ideje socijalne demokratije u svojim najboljim oblicima - kakva je danas u nordijskim zemljama.
    Takođe se mora spomenuti, za ovu etapu karakterističan - luditički pokret, pokret Neda Luda, čoveka koji je uništio mašinu na kojoj je radio. Ludisti su smatrali da im mašine oduzimaju poslove, smanjuju nadnice i samim tim pravo na dostojanstveniji život. Svi pobornici ovako radikalne ideje su bili ludisti. Britanija, već 1812. godine, donosi zakon protiv pripadnika ludističkog pokreta, od kojih su mnogi osuđeni na smrt. Međutim, kasnije se uvidelo da same mašine nisu problem, nego vlasnici istih- krupni kapitalisti. Danas, pod pojmom ludista, podrazumevamo sve one koji se protive tehnološkim promenama.
    Same početke istorije radničke organizovanosti, obeležili su hrabri štrajkovi Lionskih (1831.) i Šletskih tkača (1844.). U Engleskoj, u tom periodu, osniva se čartistički pokret koji ubrzo prelazi u politički fenomen, ali jednako se bori kako za radnička tako i za građanska i socijalna prava. Čartisti su se, između ostalog, borili za izborno pravo za sve, tajno glasanje, izbore na svakih godinu dana i pravo opšteg štrajka, iz čega se jasno vidi napredna tendecija ovog pokreta.
    Na drugom kontinentu, u Americi, u to doba se javlja prva nelegalna organizacija ljudi koji su se borili za veće nadnice, takozvani „Obućarski proces“. Suđeno je osmorici hrabrih obućara koji su osuđeni za delo zavere, jer su oformili „konspirativnu zajednicu“. 
    Posebno su zanimljivi Vitezovi reda, prvi veliki američki sindikat koji je imao šire društvene težnje. Ovaj sindikat je prvi okupio i one radnike sa kvalifikacijama, kao i one bez, što je svakako bila novost u to doba. U jednom momentu su imali oko 700.000 članova, ali njihovo članstvo naglo opada posle čuvenih prvomajskih nemira u Čikagu, za koje su oni optuženi, bez dokazane krivice. Šta je to još činilo moćnom ovu organizaciju? Ona je imala visok cilj: poboljšanje životnih uslova svih zaposlenih, kao i čovečanstva uopšte. Organizacija je bila, takođe, interesantna, jer se radnici nisu organizovali po strogo esnafskim interesima, već najčešće po mestima odakle je podružnica dolazila; tako da se nisu borili za pojedinačne interese već za opšta prava radnika. Solidarnost je bila na visokom nivou u naponu ovog sindikata: „Svaku važniju odluku podružnice moralo je da odobri okružno veće sastavljeno od delegata pet ili više podružnica. Njihovo geslo je bilo – „Nepravda naneta jednom tiče se i svih ostalih“ . Mnogi od njih su život završili smrtnom presudom posle događaja u Čikagu (o kom će biti reči kasnije). Osvrt na njih završićemo poslednjim rečima pred pogubljenje aktiviste  Avgusta Spisa: „Doći će vreme kada će naše ćutanje biti moćnije od glasova koje vi danas ućutkujete.“
  Na kraju prve, možda i najzanimljivije etape u razvoju sindikalizma je pojava Prve internacionale, kada se i u samim sindikatima, kao primarne, javljaju socijalističke ideje. U svetu se masovno formiraju sindikalni pokreti.
2. Sledeća etapa je raznorodna, jer dolazi do razmimoilaženja u samim sindikalnim pokretima oko daljeg puta. Već smo rekli da ovaj period traje od poslednjih decenija 19. veka pa sve do Drugog svetskog rata. Neke organizacije se zalažu za ideje kapitalizma, druge su na suprotnoj strani, a treće su za neke hibride sa istim, javljaju se zatim komunistički, socijal-demokratski, hrišćanski i drugi sindikati. 
    U ovom periodu, svakako najznačajniji događaj desio se u Sjedinjenim Američkim Državama. On je došao kao posledica na odluku Federacije organizovanih radničkih sindikata, iz 1884. godine, da istaknu zahtev za uvođenje osmočasovnog radnog vremena. Štrajk je obuhvatio negde oko pola miliona ljudi, a najveće okupljanje je bilo u Čikagu. Građanstvo je podržalo štrajkače, a 4. maja, nakon eksplozije bombe, dolazi do žrtava na strani policije i naroda. Organizatori štrajka, bez dokaza, osuđeni su na smrtnu kaznu ili robiju do kraja života. Ovaj događaj je, možda, i najkrupniji u sindikalnoj istoriji, i Prvi maj je proglašen za Međunarodni praznik rada (Martinić: 2016). Do danas se ne zna ko je bacio bombu, ali petorica štrajkača je osuđeno na smrt. Na ovom mestu, možemo se setiti i reči jednog od njih, Fildena, čiji eho i dan-danas bruji: „Ukoliko se pobornici pravde više proganjaju, utoliko će njihove ideje brže da se ostvare“.
    Ovo je period mnogobrojnih štrajkova i u zemljama Evrope. Branilo se pravo na štrajk i to je bio osnovni metod zaštite prava radnika. Jedan od takvih pokreta koji je najviše računao na štrajkove, posebno na generalni štrajk, je Sindikalizam. Taj pokret, čiji je apologeta Žilijen Sorel, javlja se u Francuskoj. Sorel, u svojim spisima, ističe snagu, moć, solidarnost naroda i veruje da ta narodna sila može pobediti sve. Dakle, sada sindikat u Evropi rađa revolucionarne ideje. Za razliku od sindikalizma koji je odbacio formiranje radničkih partija, sindikati pod uticajem marksizma se zalažu za postojanost istih. Oni, dakle, osim ekonomske borbe radnika, uključuju i političku. Formiraju se političke partije radnika i one stiču prioritet nad sindikatima, a sindikati su u funkciji istih. Radikalan primer zloupotrebe sindikata od strane partije je bio, kao što znamo, u bivšem SSSR-u.
    Najviše pod uticajem Bakunjinovih ideja, javlja se i anarho-sindikalizam. Bakunjinovi apologeti se zalažu za direktno delovanje radničke klase, odnosno protiv bilo kakvog postojanja radničkih partija. Davali su sebi zadatak menjanja društvene stvarnosti. Oni ne deluju u granicama poretka države, ne poštuju ustavna niti institucionalna ograničenja, njihovo oružje je bunt, revolt, nezadovoljstvo, bojkot, generalni štrajk, barikade, sabotiranje samog proizvodnog procesa i slično.
U ovom periodu se javljaju i socijal-demokratski sindikati (U Engleskoj i SAD) koji će se kasnije, sve više, okretati ka idejama kapitalizma, te hrišćanski sindikati.
3. Sledeća etapa, po klasifikaciji prof. Stojiljkovića, predstavlja deradikalizaciju i institucionalnu integraciju sindikata, a svoje osnove ima u kenzijanskoj ekonomskoj doktrini, konceptu Države blagostanja, te socijalnom paktu sindikata vlade i poslodavaca  tokom Drugog svetskog rata u  Velikoj Britaniji i SAD-u . Država blagostanja nudi svojim građanima socijalnu zaštitu i vraća im dobar deo novca. Penzija, zdravstvo, obrazovanje, stanovanje, hrana, godišnji odmor, posao za sve - ovo su sve mesta gde država više ili manje interveniše,  vodeći računa o svom narodu. Termin države blagostanja je skovan u Švedskoj, dvadesetih godina prošlog veka, a i danas nordijske zemlje prednjače u socijalnoj odgvornosti. Ovakva politika je zasnovana na kenzijanskom stabilizacionom modelu gde su radna mesta najbitnija, te planski razvoj privrede. Sindikati su se, u ovom periodu, izborili za pristojnije cene rade i formirala se jaka srednja klasa koja nije bila malobrojna kao danas. Dobro stanje je dovelo do toga da članstvo sindikata u tom periodu izgubi svoju oštricu, a sam sindikat se u velikoj meri sve više svodio na formalno-pravni okvir. Socijalni dijalog, socijalni kompromis su u velikoj meri sveli sindikat na institucionalnu ulogu, vođe sindikata su uglavnom postali elitisti koji, po svaku cenu, čuvaju svoj udoban položaj.
4. Poslednja etapa u razvoju sindikata traje od sedamdesetih godina prošlog veka do danas. Pobedu nad kejnizijanskom doktrinom je odneo neoliberalni koncept, a sa njim je došlo i do globalizacije. Sada sindikati više nemaju moć da zaštite zaposlene od gubitka radnih mesta, gde vladaju zakoni slobodnog tržišta. Zatim, dolazi do izmeštanja krupnog kapitala u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, sa „fleksibilnijim“ zakonima i manjim poštovanjem radničkih prava. U ovom periodu je porastao broj nezaposlenih, ljudi mnogo lakše ostaju bez posla, a sindikati imaju sve manju moć. Sa globalizacijom tržišta, dolazi i do izmeštanja radne snage iz zemalja drugog i trećeg sveta, čime opada cena rada 
i teže se dolazi do dobro plaćenih poslova. Zatim, tehnološka revolucija i automatizacija, te upotreba kompjutera svakako nisu doneli dobro radničkoj klasi i sindikatima. Oni dovode do prekarizacije rada, gubitka sindikalnog članstva. Radnici se mnogo lakše otpuštaju nego ranije, ugovori više nisu utemeljeni na čvrstim principima, već se grade na zidanicama od peska. Produktivnost i ekonomski rast su odneli primat nad socijalnom zaštitom radništva, lagano umire koncept države blagostanja. Na našim prostorima, posle raspada SFRJ, slika nije ništa bolja, čak naprotiv - dolazi do raštrkanosti sindikalne pozornice, nespremnosti sindikata da se suoči sa brojnim novim zamkama i slično. 
     
    DAVID MANDIĆ
 

 

Napisao: 
Ocenite ovaj članak:
(2 glasova)
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00