ponedeljak, 3. februar 2020.  16:46h
Pročitano 1808 puta

Kroki o Sterijinom "Tvrdici"

       Na samom početku istakao bih nekoliko opštih napomena o stvaralštvu Jovana Sterije Popovića, sa akcentom na njegov komediografski rad . Iako naizgled bez posebno uočljive veze sa predmetom razgovora, glavne pretpostavke Sterijinih stvaralčkih ubeđenja imaju sa njegovim komediografskim postupcima suštinske veze. Jedna od njih sastoji se u dekorumu: a to je postupak iz kojeg iščitavamo piščeva ubeđenja kada se radi o dramskom delu, budući da drama nema pripovedača a glas autora preuzimaju likovi.

         Sterija predstavlja uz Nušića i Dušana Kovačevića ilustrativnu trijadu srpskog komediografskog stvaralaštva. On takođe oličava i određenu vrstu granice: Sterijina pojava je umnogome razgraničila dotadašnji i kasniji rad srpskog teatra. Pavle Popović piše da je srpski 18. vek na području drame dao samo nekoliko prevoda i jedno originalno delo. Situacija je nešto bolja u prvoj polovini 19. veka kada Sterija ima svoje savremenike i značajne prethodnike u dramskom radu, nažalost prerano preminule Stefana Stefanovića i Lazara Lazarevića u čijim se delima osećaju šekspirovski odjeci. Tu je naravno sa svojim delom i Sima Sarajlija, ali su njegove drame zasnovane na nešto drugačijim polazišnim osnovama. Sterijino delo, na drugoj strane, novo i autentično, omogućilo je srpskoj pozorišnoj i čitalačkoj publici da stekne uvid u nešto drugačiju materiju od one koja je podrazumevala samo prevod i adaptaciju Avgusta Kocebua. Sterija po ubeđenjima koja se tiču drame i književnosti nije bio usamljen. Na njega je veoma uticao nemački pisac i satiričar Rabener koga on veoma često pominje u svom „Romanu bez romana“. Sterija je takođe delio i svest o korisnoj i didaktičkoj ulozi pozorišta i po tome su mu takođe bliski Nemci: Johan Kristof Gotšed i naravno, veliki Lesing. Međutim, na polju dramskog umetničkog rada, reklo bi se da odlučujući uticaj ima naravno veliki Molijer. O vezi sa Molijerom je dosta pisano, na primer paradigmatičan rad Slobodana A. Jovanovića „Strani odjeci u Sterijinom delu. Pomenuti Pavle Popović je 1902. godine u „Srpskom književnom glasniku“ objavio jedan rad na ovu temu koji je kasnije uvršten u njegovu knjigu „Srpska drama u 19. veku.“ U tom radu, Pavle Popović navodi niz elemenata po kojima su Sterija i Molijer slični i gotovo svaki od njih rešava u Molijerovu korist pri čemu Steriji daje jako malo originalnog prostora. Često se ističe i da su „Laža i paralaža“ građeni prema „Smešnim preciozama“, „Pokondirena tikva“ prema „Građaninu plemiću“, i naravno, tu su dve „Tvrdice“. Stupajući na evropsku književnu scenu koja prikazuje motiv tvrdice, Sterija je stupio na karakteristično tlo na kojem postoji bitna pojedinost: ne sasvim očuvano autorsko načelo. Autori koji su se odlučivali da dramatizuju tvrdičluk, dozvoljavali su sebi određenu dozu slobode koja se sastojala u tome da im je bilo dozvoljeno da preuzimaju likove, motive i tipske zaplete jedni od drugih. Sterija naravno nije bio izuzetak, ali je umetničkim rešenjima, značajnim stilskim efektima i jednom naročitom novinom obogatio ovaj korpus. Novina se sastoji u takozvanoj lokalnoj boji, ambijentalnosti srpske sredine. Milan Tokin je napisao značajan rad pod nazivom „Vršac u Sterijinom ogledalu“ gde je ukazao na niz sličnosti sa životnim okruženjem. Sterija kao kulturni radnik, erudita i enormno pronicljivi duh, zapažao je ljudske osobine iz oblasti Srbije i južne Vojvodine tog doba u kojem je živeo i uobličavao ih u svoje komedije.. Ova komponenta se u samom „Tvrdici“ može sagledati u liku notaroša Mišića. On je u psihološkoj dimenziji (koliko nam je ona uopšte dostupna) oličenje starog srpskog kova i mentaliteta: da svojom lukavošću i visprenošću dođe do zacrtanog cilja, često i uz blagu prevaru. Međutim, u novim društvenim okolnostima, Mišić prerasta u opredmećenje kulturne i graždanske klase, koja prati vesti, biva uključena u politička dešavanja i različite institucije. Bitno je reći i to da je Mišić glavni pokretač dramske radnje jer se oko njegovog interesa razvija niz posledica u fabuli. Pritom, on je jedini lik u kome se, kako je to pokazao profesor Nikolić svom radu „Komedija 'Tvrdica' kao kriza identiteta“, ne razaznaje sasvim lično htenje, odnosno struktura „Ja za sebe“. Mi do kraja nemamo saznanja o tome šta je Mišićev cilj: Katica, novac, ili samo prevara Janje. Svi ovi elementi se, ipak, uključuju u komičku strukturu. Isto tako, i drugi likovi pokazuju sopstvene težnje kada se govori o ovoj problematici. Na primer, ni Juca ni Katica nema sasvim izdifernciran oblik koji bi govorio o njihovim osećanjima; one su likovi prema kojima treba bolje da se rasvetli Janjina pojava. Neke od elemenata njihove intime pokušao je da predoči Jovan Hristić, predočavajući kratak dijalog ove dve junakinje. Hristić smatra, na primer, da su Jucini saveti koje upućuje ćerki ništa drugo do zaostatak od njene ne sasvim srećno provedene mladosti i od propuštene bračne prilike. Međutim, Janja je po ovom pitanju najposebniji. Najveći deo komedije on provodi u opštenju sa likovima i prema njima ispoljava svoj strašni porok. To je „Ja za druge“. Ali kada ostane sam, i kada priča sa svojim zlatnicima, Janja je, u biti isti, ali ovde najpotpunije sagledavamo njega samog. I vidimo da je njegova duša opredmećena u spoljašnjosti: njegov unutrašnji život se transponuje u zavisnost od materijalnih stvari, novca. Ovim postupkom se predočava jedna suštinska istina o univerzalnosti čovekovog karaktera. Ali kir Janja je i Grk, Cincarin, po svom ubeđenju naslednik drevne grčke civilizacije. Ovim putem stara grčka mudrost se snižava u obliku jednog primitivnog poimanja i time relativizuje (na primer sam početak komedije gde se Janja poziva na umerenost, „sve sos meru“ a mi vidimo njegovu umerenost u odnosu prema novcu), sa još izrazitijom upotrebom grčnog jezika. Ova upotreba jezičkih fraza i iskvarenog srpskog jezika je izuzetno bitna jer doprinosi Janjinoj karakterizaciji i pritom proizvodi mnoge verbalne efekte. Misli se da bi tvrica mogao da bude i Sterija stariji, otac našeg pisca, a jedan od argumenata se sastoji u tome što je sačuvano jedno očevo pismo sinu u kome je vidljiva upravo navedena iskvarena upotreba jezika.  Janjina manija gotovo da prerasta dimenzije poroka i postaje nešto monstruozno što odvodi u jednu potpunu sinonimsku zamenu i razvijena da se i Janjin lik, suviše znatan i upečatljiv uzima sinonimski za naziv dela, iako sam Sterija to nije činio. 

 

 Međutim, uprkos humornoj pretpostavci čija je jedna situacija navedena, u „Tvrdici“, kao i u ostalim Sterijinim komedijama, ostvaruje se ono što je profesor Deretić imenovao pojmom „teatar surovosti.“ Reč je o momentu kada čitalac ili gledalac najednom prestaju da se smeju komičnim likovima i zapletima, pored toga što oni zaista i jesu smešni, i na tom mestu otpočinje njegova zapitanost: otkud ovo u šaljivom komadu? Smatram da u tom preklapanju Sterijinog pesimističkog sagledavanja i humora može da se izrazitije sagleda i komička struktura.

   Veljko Ivanović

Napisao: 
Ocenite ovaj članak:
(1 Glas)
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00