ponedeljak, 2. decembar 2019.  18:22h
Pročitano 554 puta

USNULA MEĐU MAKOVIMA

Panoramom se pokriva ćerka meseca,muza sunca i dokonih grmljavina. Kako krilima,tako koracima, obećala je zemlji snove hajdučke trave. Nasmejala se kao Aurora, a te suze potresne i mahom bogate nedosanjanim elegijama. Plašljivo usnula, iz nepoznatih glasova prepoznaje poeziju u prozi, tokom noći izbira dan, a prema živom uspevala je samo da prezire. Verovatno se pretvorila u vestalku, a žaliti mogu samo oni bez oda i madrigala. Mi smo bili paljevina duše za kojom je patila. Ipak se samo predstavila kao umetnost i zadala zadovoljsvo poglavici koraka. Sumnja je oduvek postojala da njenu dušu nikad neće pretočiti u stihove. Da greška,nije velika ako se ne čuje tvoj glas, rekla je ona. Bila je kriva duša kojoj niko nije mogao suditi jer je pisala o nedosanjanim snovima, nije mogla da uteši dobročinitelja kada učini zlo. Svakog dana njene oči su poprimale novu nijansu crvene boje, a danas samo fosil koga niko ne pita za ime jer junak svetu ponavlja da je suvišan.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

Devojka širokih poljana zadaje bol očima i prisnu glavobolju, na kraju si slep jer prolazi duh trave, pozdravlja Saturna dok si ti samo prolaznik i zatim, tišina. Niko ne postoji jer se ne javljaju razumni glasovi, njen jecaj je prigušen željom ljubomornih da dodju do rubina. Etičnost i drzak ton putopisca, javiće se zlo kroz melodične nove pesme. Devojka širokih poljanja zadaje bol očima i prisnu glavobolju.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

Kao snoviđenje luta u preriji insekata, a ne čuje život praznog svemira, zovu je vukovi, a njoj u očima rastu makovi pukog sećanja. Divovi njene slobode ništavilu daju vrednost, alkion nikako da svoja krila udostoji Florinoj nadmenosti. Devojka teških bića razume samo jezik večnosti, zbog toga srlja pustinjskim stopama iako je prašuma oduvek bila njeno skrovište. Opasani preko puta, idoli nepoznatih poslova zasebno vrebaju kraljevsku reč svojih misli, dok kraljici, da oseti vazduh, ne dopuštaju. A onda, zasluži jedna mrlja u glasu da okrene sreću potkovicama iz blata. Sedam dana prije njega,mogli su ovako! Kako? Mogli su bez reči. Usnula je zbog duševne snage koja prisno odaje znak da je vreme za nestajanje. Odmah do tih nerazumnih podražaja izmiče jedno biće i tera gladne godine da hodom kose metarske glave, ona je samo slepa danju. Ogrizli u močvarama, među tuđinskim glasovima pružaju ruke zaboravu koji grabi večnu slavu usamljenih,ljupkih stvorenja. Žive ludo, umilno skidaju maske ruševina, ipak se leče svake noći. Njihovo oružje, kameni kov, ranjava samo nesigurne pojedince koji svoje shvatanje kose kao poslednje otpatke misaonih dogmi. Dok slušaju kako uzdišu i plaču zarobljenici opasani trnjem, ne mogu da se snadju jer okolni pucnjevi glasaju za prijatelje. Vladari budite im prijatelji! Drsko obličje njihovog poodmaklog lica trubi nad svetskim pokajnicama, u strahu su ljudi pored njih. Prolazi ono što se znalo prije par godina. Bilo je mrsko velikanima da posle neprestižnih privilegija zabeleže prisvojni oblik svog imena. Gledaju kako im kradu radove, kradu im život odrasli kormilari bojnih brodova.

Njena su sva mesta sveta, a oni ne veruju da je njeno i vreme. Rodili se da bi patili jer su trebali da skroje... Nadgledali su ih, njihovi krici odavali su samo strah I upozorenje drumovima života. Nisu mogli da se rode žrtve, jer vladalo je življe odbeglih lica, onih nepronadjennih karaktera. Sude im često, vode ratove kroz vreme, njihovo bojno polje ne priliči dostojnim princezama koje stvaraju. Često nesigurni izađu i na javi vrte svoje krugove pakla i kroz trenutke iščekivanja oni se samo naklanjaju strogim putnicima nestalih livada.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

Pogled u daljini sanja, gladan neba bez granica, travnih kampova i noćnih oblaka. Nesrećama priča svake noći i ne kaže da je persona neobjašnjivih pojava, pripisuje vremenu i nama kao prividnim božanstvima. Ista je kao molba veličanja I racionalnih umetnika. Da priča o njima zna da poklekne jer ne razume oblike u kojima se javljaju kulturni osmesi smrtnih želja. Medju ličnostima raste jedna osobina, koja kaže da naše oči vešto prikupljaju dokaze kojima protivreče vladari celog sveta. Suvladarica trave ne zna gde se nalaze krajne granice suza koje sa zorom miluju samo vrline. Kroz sate belog i crnog citiramo originalne depresije utabanih staza. Ne priznaje čak ni plemenske prilike, a ni svoju neobjašnjivu poruku. Može da smatra ali ne i da zaključi, jer njene otvorene oči nemaju granice za shvatanje poprilično tromih principa i teorija. Neko ko priča dok su usne ukočene, izgleda divlje i nedokazano. Inje je uhvatilo njenu kosu, a mahovina puzi po njenim usnama. Čekamo trenutak kada njen korak bude svetski. Kada bi nas čula ta devojka kako iščekujemo njene reči i njeno ljudsko obličje, verujem da bi pala na koljenja stopljena sa zemljom, nestala bez traga. Želimo da vidimo i da sva vremena uništimo ekspresijama jedne neponovljive tragedije. Ne postoji mesto gde bi se ona mogla sakriti, a da pobegne i od sebe. Svojim pustim uzdasima lovcima otkriva trag budnosti, ne može da sklopi oči, budna sanja. Plamena zadihanost oduzima vrednost njenoj brzini. Ona ne živi u ogoljenom stanju entuzijazma, ona ne budi nikoga, ona ne vidi jedinke, vidi samo crvena polja svog života. Starina njenog tela širi drhtave vapaje. Ostalo je natopljeno telo božice, nasilno uklopljeno medju ljude. Ostalo je natopljeno telo božice u plavim čaršafima ograničenih zemalja.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

 

-Jovana Jovanović

 

Napisao: 
Ocenite ovaj članak:
(45 glasova)

Dodaj komentar



Saglasan sam sa pravilima komentarisanja navedenim u uslovima korišćenja!
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00