Branislav Vila

Branislav Vila

četvrtak, 05. decembar 2019. 22:35

Daje se na znanje

Do 1952. godine u Ljubovijskoj osnovnoj školi radili su kao nastavnik i učiteljica roditelji glumice Vesne Čipčić, otac Dimitrije i majka Julijana. 

U toku službovanja u Ljuboviji stanovali su na više mesta. Prvo u kući Miodraga Mige Vučkovića, a zatim kod abadžije Milutina Perića. Nakon toga su otišli za Beograd gde se 1954. godine rodila Vesna. Detinjstvo je provela u Kikindi.

Brano Petrović 

sreda, 04. decembar 2019. 18:53

Kampanja „Um na drum“

Agencija za bezbednost saobraćaja Republike Srbije i biblioteka “Milovan Glišić” iz Ljubovije u ponedeljak 9. decembra realizovaće kampanju „Um na drum“ usmerenu ka mladima. Cilj kampanje je smanjenje posledica saobraćajnih nezgoda u kojima učestvuju mladi, formiranje ispravnih stavova, proširivanje znanja, kao i korigovanje nebezbednog ponašanja u saobraćaju kod mladih.

Sloganom kampanje „Um na drum“ se apeluje na promišljeno donošenje odluka mladih u saobraćaju.

“PAŽLjIVKOVA PRAVILA U SAOBRAĆAJU” - interaktivna predstava za učenike nižih razreda OŠ “Petar Vragolić” u 9 časova.

Tribina “BEZBEDNOST MLADIH U SAOBRAĆAJU“ za učenike Gimnazije “Vuk Karadžić” u 10 časova.

sreda, 04. decembar 2019. 18:14

Ritam Evrope kod nas

 Ritam Evrope kod nas

   Sledeće godine u Domu kulture u Bratuncu biće održano najveće dečije muzičko takmičenje "Ritam Evrope". Bratunac je dobio ulogu jednog od domaćina. Takmičenje kreće već krajem januara i trajaće do polovine naredne godine uz prenos na RTRS. Uskoro više detalja o samom takmičenju.

 

U vreme kada je britanska politika bila izrazito konzervativna i naglašeno turkofilska, u vreme kada su žene većinu svog vremena provodile u kućama, dve viktorijanke, Adelina Paulina Irbi (1831-1911) i Džordžina Mjur Mekenzi (1833-1874), krenule su u jednu zahtevnu i veliku pustolovinu. Putujući po slovenskim zemljama pod Turskom, put ih je, 1863. godine, naveo preko Stare Srbije. Naoružane pre svega strpljenjem, pokatkad i lukavošću, doživljavajući razne nelagodnosti  ali i oduševljenja, baš odavde su ponele utiske koje su rušile predrasude o slovenskim narodima, naročito Srbima, i baš ovde je otkriven i pravac njihovog budućeg humanitarnog rada. Ovo putovanje je sigurno imalo veliki značaj da engleska javnost drugačije sagleda stav tadašnje britanske politike prema Balkanu. Cilj ovog rada nije samo šturo navođenje opisa ljudi, mesta i načina njihovog života, nego preispitivanje stava jedne kulture prema drugoj, civilizacije prema civilizaciji.                                                  

    U XIX veku, kada su u Engleskoj napredak, obrazovanje i građanske slobode već imale vidljivo mesto i kada je taj napredak postignut u mnogobrojnim aspektima, takva napredna i moderna Engleska je vodila jedan težak i nesvakidašnji rat - rat sa ženama emancipatorima, ženama, putnicama, bolničarkama, istraživačima, misionarkama. Ovakva pojava mnogobrojnih žena putnica (Meri Kingsli, Amelija Edvards, Izabela Bird, Florens Najtingel i mnoge druge), naterale su žene da razmisle o svakodnevici svoga života. Tadašnja ustaljena mišljenja da ideal viktorijanske ženstvenosti treba i dalje da traje, da žena treba pre svega da bude majka, supruga, i da kao takva, bude ,,spremna da bude zavisna od muškaraca i njima pokorna“, da ,,ostane trajno detinjasta, detinjasta čak i u zrelosti“ i kada je takva patrijahalnost ,,lišila žene mogućnosti nezavisnog samoodređenja“, počela su polako da padaju u krizu. Bilo je već krajnje vreme da se te žene izvedu iz kuće i da se prikažu onakvima kakve su zaista bile: energične, inteligentne, radoznale i time se udalje od obične rutine doma, porodice i društvenih obaveza. Međutim, takve žene su postale neprihvatljive za tadašnji muški svet. Stih iz šaljive pesme koja je objavljena u Punch (britanski nedeljni časopis za humor i satiru, osnovan 1841. godine) a posvećen Kraljevskom geografskom društvu, prikazuje kakav je bio stav tadašnjeg društva.

   A Lady explorer? A traveler in skirts?

   Let them stay and mind the babies, of them our ragged shirts;

   The nation`s just a trifle too seraphic:

   But they mustn`t, can`t, and shan`t be geographic.

 Prikazana kao tobože majka u šali, otvoreno odražava mušku opoziciju. Ono što je još više žestilo muškarce je bila i sklonost tih žena putnica da njihovo pisanje ima naučni karakter. Samim tim, one su želela da budu članovi pojedinih naučnih društava. Međutim,  da prijem žena, npr. u Kraljevsko geografsko društvo može biti prijatno, ali da se smatra da to društvu uopšte neće doneti poštovanje, samo pokazuje kolika je ta opozicija bila. Ipak, i posle toga, literatura žena putnica se i dalje pojavljivala i, iako dugo smatrana literaturom drugorazrednog značaja, ostavila je  velikog traga i poslužila kao bogat izvor za svetsku istoriju. Takva literatura je u skoro svakom momentu bila okrenuta prema nevoljama koje opterećuju savremeno društvo i veoma usko povezana sa imperijalizmom Britanije tog vremena, koje je ujedno bilo i jedna od najvažnijih tema u putopisima. Isto tako, Adelina Paulina Irbi i Džordžina Mjur Mekenzi imale su ulogu buđenja ženske slobode i emancipacije, ali, politička klima Britanije u to vreme, izrazito turkofilska i prilično neraspoložena prema slovenstvu, usredsredile su ih na rešavanje jednog drugog problema: problema socijalnih i političkih pitanja porobljenih Slovena na Balkanu, naročito Srba.

    Putujući pre toga, 1859. godine, posle čega je nastao "Acros the Carpathians" , objavljen u Kembridžu, 1862. godine, na put su ponovo krenule 1861., posle čega je nastao "Travels in the Slavonic provinces of Turkey in Europe", štampan u Londonu 1867. godine, koji je sledeće godine doživeo dva izdanja. Kod nas je prevedeno već iduće, 1868. u prevodu Čedomilja Mijatovića pod imenom "Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi",  koji je ujedno napisao i predgovor. Za razliku od njegovih savremenika Britanaca, koji su se protivili ovakvoj ženskoj literaturi, za njega su ove žene imale „pogled na stvari kojega ostali nisu imali“ a baš taj ženski pogled na stvari ,,daje delu osobitu draž“ i sve je to došlo u dobrom trenutku ,,da ohrabri žensku polovinu naše narodne omladine,“ dok je Vilijam Gledston, koji je u drugom izdanju "Putovanja" iz 1877. godine (dopunjeno sa tri poglavlja o Bosni), napisao predgovor, i za nju rekao da je "najbolja engleska knjiga koju sam video o Istočnom pitanju.“ Želeći da sruše predrasude o ,, hrišćanima Aboridžinima“, željne učenja i iskustva, nošene idejama prosvetiteljstva, čovekoljublja koji se nalazio u osnovi protestantizma toga doba, u pokušaju ostvarenja građanskih sloboda, imale su jedan osnovni zadatak: povratiti civilizaciju tamo gde,, leže ostaci koji svedoče da je ona nekad bila hrišćanska i civilizovana zemlja“. I odmah su poverovale da su promene moguće. ,,Pričajte nam o Staroj Srbiji,... samo preko svega o Staroj Srbiji,...tu je ključ narodnoj poeziji i istoriji ovog naroda. Ja vam zavidim što ste videle Staru Srbiju i mislim da ste dužne da nam dopustite da i mi čujemo šta ste tamo videle“, rekao im je Arčibald Paton (britanski diplomata, orijentalista i pisac mnogobrojnih novela i knjiga sa putovanja),  i one su ga poslušale. Tako smo opet dobili strance koji su bolje od nas samih znali kakvi smo, ko smo i kakvi bi trebali i mogli da budemo.

    Krenuvši iz Soluna, pa preko Bugarske i Stare Srbije, do Srbije na Jadranskom moru, dobro su uočile da, što se sve više udaljavaju od teritorije na kojoj još vladaju Turci, time  je stepen duhovne i materijalne kulture ljudi na tim teritorijama sve veći. Pošto je Adelina optuživala vlade nekih evropskih zemalja da podržavaju Otomansku imperiji i time pomažu ugnjetavanje onih hrišćana koji i dalje žive pod turskom vlašću, ona je stala u njihovu odbranu i našla da ,,osobena nesreća ovih osvojenih naroda leži u karakteru njihovog osvajača, u zatucanom varvarstvu  muhamedanstva Turčina i u težnji vlade da podanike učini varvarima.“ I zaista, idući od Bitolja, Prilepa, Velesa i dalje do Kosova, koje im se učini kao kakva civilizacija, svuda su nailazile na jako loše uslove živote hrišćana, koje se naprosto gušilo od visokog oporezivanja i stalnih nepravdi lokalnih službenika - ,,U Bitolju se skoro svaki dan dešavaju zloupotrbe pri upravi“, ,,muhamedanci često ubijaju hrišćane pa na taj način otplaćuju svoje dugove i uklanjaju sebi svakoga s puta“. Otimanje srpskih devojaka je naročito bilo mučno, u šta su se i uverile kada im je u Novom Pazaru, jedan starac na brzinu gurnuo u ruke papir sa molbom da mu se pomogne oko otete ćerke. To nije moglo a da u njima ne ostavi otužan utisak da je četiri veka turske vladavine na samim Srbima ostavilo veoma dubokog traga. Smatrale su da Srbi nečiji karakter mogu učiniti ljubaznijim, ali da poseduju  tvrdoglavost koja ni u sitnicama neće da popusti. Istinski su verovale u njihovo junaštvo, poštovanje samoga sebe,  što je svakako moglo da pokrije one praktične nedostatke. Jedino što su one tada zamerale je što su ,,polagani na ustanku.“ Ali, kad bacimo pogled na to kako su pojedini muslimani,  koji su zalutali u svojoj veri i radi koristi prelazili iz jedne vere u drugu a mnogi od njih zadržavali ime sveca zaštitnika svoje porodice i brižljivo čuvali podatke o plemstvu svojih hrišćanskih predaka.

   Smatrajući Srbe velikim, zbog svoje slavne prošlosti, one su videle u njima mogućnost oslobođenja jer i sami nisu gubili nadu u svoju kneževinu  koja im je bila kao kakvo prosvetljenje: tamo nije bilo ni muškarca, ni deteta ni žene a da nisu znali epske narodne pesme i, upravo kroz tu prošlost, one su videle budućnost Srba. Ali, tu su opet oni tragovi koje je ostavila vekovna porobljenost i, iako je to slabo moglo da se nadoknadi, one su u svakom slučaju bile svedoci brzog menjanja vremena u kom su živeli pre u vreme u kom žive sada. Dok su na početku turske vladavine tražili da budu uzeti u zaštitu na bilo koji način ili da im se bar omogući da izbegnu na austrijsku teritoriju, sada su bili mirni, tihi, saživljavajući se se stalnim pritiscima, iz straha šaputali dok govore, čekali. Zamerajući im što su „polagani na ustanku“, sada su u čekanju videle još jednu lepotu Srba - strpljenje, jer, oni su dobro znali da je svet onoga koji čeka. A ono što mora dovesti do napretka ovih ljudi je englesko prosvetljenje koje su one nosile sa sobom.

    Opis crkava i manastira su bile savim posebne priče na njihovom putovanju. Veliki su utisak na njih ostavile razvaline Sopoćana, koja ih je podsećala na ostrvske crkve u Mlecima, Đurđevih Stupova, Zvečana i Banjske, dobro očuvane građevine Gračanice i Dečana, Crkva Sv. Petra i Pavla, u kojoj se Stefan Nemanja krstio i koju nikako nisu smele da obiđu, Samodreža, gde se srpska vojska pričestila uoči bitke na Kosovu (iz dobro poznatih nam razloga, ova crkva je danas u žalosnom stanju). U Gračanici zapažaju italijanski uticaj na arhitekturi i na freskama: zapaziše čudesnu fresku glave Isusove koji je ,,kao ispunjen slutnjom na crne dane“. I u  prizrenskoj  Sabornoj crkvi nisu Ga ostavili na miru: muslimani ,,hvališe se da su dohvatili Hrista i sve njegove svece,  pa ih pobacali na pod.“ Freske sa izbijenim očima ostaviše poseban utisak ali, u potpunosti shvatiše i poruku da i takve trebaju,  jer je u njima arhiva vekova i da ne treba da se gube iz vida. I upravo je taj arhiv pokazao koliki je pečat ostavila ta viševekovna porobljenost: deca pred njima, putnicama,  padoše im pred noge kao robovi.  U njima ostade duboko urezano sećanje u kom su one bile svedoci poniženja, i čoveka i hrišćanina (kasnije se isto desilo u školi u Peći).  Međutim, sva ova ruiniranost crkava nije sprečavala ljude da veruju, i u priči koju su čule od strane okupljenih Srba (a koja se odnosila na uzvišeni odgovor dečanskih kaluđera pri pokušaju rimske propagande da zadobije Dečane na jedan lukav način), spoznale su mudrost i ponos, nadu i strpljenje ovog naroda. Bi im neobično drago što su se baš oni odvažili da pred strancima pokažu kako ipak negde u dubini srpskog naroda stoji da je ta  zemlja - njihova zemlja. Poverenje je bilo uspostavljeno, misija prosvetljenja je mogla da počne. Tako je pokušaj bilo koga, a naročito Turaka, da na silu nateraju Srbe da pređu na njihovu veru, ostao uzaludan. Zalud nisu dali da se crkve popravljaju niti nove zidaju.

    Ono što je najviše nedostajalo, a u duhu prosvetiteljstva njima bilo naročito važno, bile su škole. Posle obilaska škola u Velesu, Prilepu, Bitolju koje su bile odviše jadne i nikakve, u nedostatku knjiga, ljudi su se otimali oko Svetog pisma koje su delile. Njihov problem bio je isti: grčke vladike su naređivale da se spaljuju slovenska dela. S jedne strane pod njihovim pritiskom a s druge strane pod pritiskom turskog sistema, upoređujući ga sa starim sistemom crnačkog ropstva (koji je u nekom smislu bio manje loš, a u drugom mnogo gori), one su nazirale da ono što je narod nosio u sebi, nije bilo uništeno, zaboravljeno, i to ih obradova. ,,Narod koji nije podlegao takvom dvostrukom napadu, mora doista posedovati veliku snagu,“ napisao je Ivo Andrić, i bio u pravu. Dok je većina škola koje su videle bile u bednom stanju, škola u Prištini je bila prijatno iznenađenje i potvdila je njihova nadanja i želje da je napredak moguć . Deca su pisala i crtala, prostorije su bile dobro provetrene,  ali nije bilo ni jedne knjige o istoriji Srbije (mislilo se, valjda, da će zabranom podsećanja na tu junačku prošlost doći do zaborava ili će biti da su se sami te istorije plašili), niti su devojke išle u školu. I ponovo primetiše da u ovom narodu ima nešto skriveno, nešto što potajno vreba i  što ih tera da idu napred. Iako nekad očajni zbog sadašnjosti ,,oni već sve znaju iz narodnih pesama“ , samo im je trebalo malo da se osveste i pogledaju hrabro napred: baš u tim narodnim pesmama, koje su otvorile put pri upoznavanju dva naroda, one otkriše ključ koji je otvarao vrata slobode. I njihov prosvetiteljski put se  tada ukaza a već  primetno paternalističko ponašanje dalo im je nadu da će njihova misija uspeti, jer, tamo gde je sloboda već bila poznata, nije teško pronaći put do nje. A one su u rukama imale tu,, lampu“ koja je taj put činila svetlijim. I na kraju, kada su u Vučitrnu videle decu što napamet uče i ne znajući šta, knjige umrljane i iscepane, cilj njihovog putovanja bio je konačno  rasvetljen: odmah je trebalo krenuti sa kidanjem predrasuda i zaostalosti praćene vekovima i poći u susret prosvećivanju i podučavanju žena, ne obazirući se ni na veru ni na godine. Nije uopšte čudo, što čitajući ovaj njihov putopis, ne možemo a da se ne suočimo sa tim da je turska vlast na Balkanu prikazana u veoma lošem kontekstu, kao da je ona izvor nekakve zaraze, moralne izopačenosti i straha. A koliko je Turska bila otrovna, potvrđuje i činjenica, da, kada je, 1863. godine Adelinu i Džordžinu put naneo u Prizren, one su bile obaveštene da je 500 porodica u poslednje vreme emigriralo u Dalmaciju i da emigracija i dalje traje a da je u poslednje dve godine, kao posledica toga, ostalo oko 200 000 napuštenih kuća. Zato su one već polako bivale osvojene od strane Srba, njihove simpatije bile su usmerene na njih. Na one koji su ostali verni sebi, svojoj tradiciji i pravoslavnim običajima, a zbog takve vernosti najčešće i stradali. U pismu koje je Adelina prosledila u Englesku, gotovo ljutito ali svakako razočarano govori o tobožnjem miru koji je uspostavljen, a koji je bio svakako zlo i neuspeh same Engleske. Kakav je to bio mir kada su ljudi, okupljeni na Božić u crkvi, u crkvenoj porti bili mučki ubijeni? Dvadeset muškaraca, šesnaest žena i osmoro male dece. Tako dobijamo odgovor na pitanje šta je Turska, a na koje su davali odgovor putnici krajem XIX veka: Turska je klasična zemlja masakra a njena istorija može se sumirati kao haranje, pljačkanje, ubistva, mučenje - na svakom nivou. Zato, ne želeći predstavu o Balkanu kao o zemlji Ruritaniji, ne želeći da se jedna oblast eksploatiše kao predmet potrebe jedne dominantne kulture niti da se resursi Balkana koriste kako bi bila snabdevana književna produkcija i industrija zabave, i, govoreći o kandžama krvožednog zmaja koji pije našu krv kao vodu (Turska), Adelina je ironično dodala: ,, Ovo je naš mir na zemlji!“ , a onda želeći da održi svest o pravom stanju, dodala: ,, Mi smo izgubili.“ I shvatiše reč ,,ćaur“ u potpunosti: one su (a verovatno time i čitava Engleska) bile isključene kao nevernici a uzrok tome je bilo fanatično preziranje svega što nije njihove vere. I mislile su kako će teška biti sudbina Turske koja im je bila odveć mučna, jer tamo gde nema mesta za druge, teško da će se pronaći mesto i za samoga sebe. Izgleda da su Turci zaboravili da narod Turske nisu Turci, nego Bugari, Grci, Srbi i, želeći da vide da ti ljudi imaju mogućnost za život i njihova porodična prava a istovremeno, želeći osloboditi Evropu  od neprestane brige koju je zadavalo tursko bezakonje, znale su da Turci, sami za sebe, ne žele da naprave mesta za bilo kakav napredak i da se svaki pokušaj istog gasio pod njihovom zaostalošću. I zato žale što te lepe krajeve drže muslimani kojima u reformama treba tri koraka onde gde njihovi hrišćanski podanici čine jedan.

    Žena, kao predmet istraživanja, ne izostaje ni ovde, i utoliko je zanimljivije ako su o predmetu tog istraživanja pisale same žene. Baš to, kao što je i sam Čedomilj Mijatović u predgovoru napisao, ovom putovanju je dalo posebnu draž. One vide žene prilično visoke, razborite i vredne, one su učesnice u čudnim običajima i čuvaju ih na razne načine od iskušenja. Čudile su se mentalitetu žena koje se kriju pod maramama, i potpuno su svi bili u zabludi kada su očekivane promene vezane za emancipaciju Turkinja: od njih je bilo traga samo koliko se o njima čulo (misli se na promene vezane za tanzimatske reforme 1839-1876). Ali, opis ovih žena nije samo to: dubljim čitanjem svakako ćemo videti i velike razlike i suprotnosti između dva sveta, razlike između onoga šta je muhamedansko a šta hrišćansko, između onoga šta je evropsko (stoga - civilizovano) od onoga šta je istočno, orijentalno, zaostalo. Tako su im žene ponekad ružne, kuće neuredne, prljave, oskudno nameštene; bile su oduševljene lepim odelom, ali im je smetala gojaznost ispod širokih rukava i noge bez čarapa, namazani nokti navlakom koja izgleda kao crveno blato. Ni ovde se ne možemo otrgnuti tome a da ne pomislimo da su već bile simpatizeri srpskih žena: njihova odela su bila lepa, stil  ,,najukusniji koji mi u Turskoj videsmo, nije bio ni sirotinjski a opet ne beše ni prenatrpan. I ponovo još jedna razlika koja je razdvajala istok i zapad: hrišćanski običaji su ih čuvali od ugojenosti“, i ponovo nada da je napredak moguć, jer i u hrišćanskoj veri videše pobedu nad muhamedanstvom. A žene uzdigoše do beskraja (posebno kada u Peći upoznaše Katarinu Simićku, bilo im je neobično drago što i žene tako javno i hrabro učestvuju u osiguravanju budućnosti svoga naroda)  i ceo srpski narod treba da bude zahvalan na njihovim ženama: u trenucima očaja, kada je turski pritisak bio toliki i  razmišljalo se jedino o bežanju, samo su one bile te koje od kuće nisu htele da idu, ne želeći ostaviti svoje najbliže. Uvek je bilo najviše rodoljublja kod žena u onim krajevima gde najviše pate od surovog nasilja turskog. I tako se opstajalo. I tako nije sve zaraslo u Tursku.

    Ovo je jedno putovanje, sa mnogobrojnim zapažanjima, opisima mesta i njihovih položaja, različitim ljudima u različitim događajima, bez političkog izlaganja. Tako izgleda kada ga gledamo površno. Ali, kada se čitalac samo malo bolje zagleda u ove redove, vidi se mnogo toga ispod : naročito zanimljivo i nadahnuto je odjednom i jasno završavanje priča, razgovora, zapažanja, kao da je namerno ostavljen prostor da čitalac donese zaključak. Napisano u vreme političkih previranja, u vreme kada je Turska već vidno bila slaba, kao da je nastalo utrkivanje ko će doneti kakve vesti o tim ljudima koji su toliko vremena živeli pod vlašću drugog naroda i kakav li je to trag ostavila njihova vekovna porobljenost. Nije zato ni čudo što se u XIX veku pojavljuju mnogobrojni putopisci koji su opisivali upravo krajeve Stare Srbije: sa ekonomskog, političkog, duhovnog ili nekog drugog gledišta. Ovde je pisano iz perspektive hrišćanstva prema muhamedanstvu, istoka prema zapadu, civilizacije prema civilizaciji, sa perspektive one ,,velike istorije“ Fernana Brodela, onih koji smatraju da imaju zadatak da civilizaciju povrate tamo gde je pre postojala i koji smatraju da imaju pravo da tu snagu daju i da ka tom cilju pokažu put. Adelina Irbi i Džordžina Mekenzi su pokazale kako se to radi i njihov doprinos viđenju stvari na Balkanu pod Turskom u to vreme je neosporan. ,, Čvrsto odane svojoj veri, verujući u napredak svoje nacije i poretka, motivisane samo svešću o njihovom poslovanju, one nisu želele da prosvete samo englesku publiku nego i ljude za koje su se angažovale.“

    Posle ovog putovanja, Adelinin i Džordžinin zadatak nije bio završen. Njihov humanitarni rad u Bosni i Hercegovini  je poznat. Kada im jednom neko reče da će biti nagrađene za sve što su uradile za Srbe, Adelina reče ,,Sveta je potpora nemoćnijem, sveta je istina, sveta je matematika; a istorija nije sveta, jer je puna laži, kao i ljudi koji je pišu. Hvala lepo! Meni je dosta ovo što radim.“ Verovatno se plašeći da će njena zaostavština biti iskorištena kako ne bi trebalo, po njenoj želji je njena privatna prepiska uništena. Ili - ko zna zašto? Nažalost! Tako bi više saznali o ovoj velikoj ženi.

    Džordžina je umrla 1874. godine, dok je Paulina nastavila da radi neumorno. Umrla je 1911. godine u Sarajevu gde je i sahranjena.

      Adelina        

       Adelina Paulina Irbi

      dzordzina

       Džordžina Mjur Mekenzi

                                                                           

   -Milada Tomić

 

sreda, 04. decembar 2019. 13:46

Ženski razgovori

Četvrtak, 5. decembar u 19 časova u Sali bioskopa

Pozorišna predstava

„ŽENSKI RAZGOVORI“ /Dušan Radović/

Igraju: Vesna Čipčić, Svetlana Bojković i Milan Caci Mihailović

Cena ulaznice: 200 dinara

sreda, 04. decembar 2019. 13:25

Sneg u Ljuboviji - nekada (galerija)

Ovih dana je padao sneg u Ljuboviji. Za razliku od ranijih vremena nije se dugo zadržao u nižim predelima. Niti je doneo velikih uzbuđenja i radosti. A nekada je sneg umeo da zaveje Azbukovicu... Deo te atmosfere možete videti u galeriji.

ponedeljak, 02. decembar 2019. 18:33

,,A mene, vilu od gore, mene je gora rodila"

Sloveni su grupa naroda koja danas naseljava 35% teritorije Evrope i veliki deo Azije. Svojim dolaskom na Balkan sa sobom su doneli svoju veru i običaje. Pouzdano se zna da su slovenski narodi verovali u mnogo bogova, i kasnije, prilikom prihvatanja hrišćanstva, zadržali neka stara verovanja.

 

I Srbi su, kao i ostali slovenski narodi prihvatili hrišćanstvo. Ono sto je sigurno, to je da su zadržali mnogobrojne rituale, praznovanja i običaje iz stare mnogobožačke vere. Isti slucaj je i u Azbukovici. Ovde se nekada verovalo u vampire, vile, drekavce, andjele i mnoga druga mitska bica.

 

Azbukovčani su ljudi puni protivrečnosti i nepoverenja, ali su svuda poznati po gostoprimstvu i spremnosti da i nepoznatom gostu ustupe smeštaj, hranu i piće. I obavezno ćete od njih čuti neku priču vezanu za mitologiju starih Slovena. Te priče su ispričane tako da će vam od njih zastati dah i srce jače i brže zakucati. U tim pričama najčešče se govori o vilama.

 

Ljudi koji su nekada živeli, i koji danas zive u mom selu Grčić, na neki način su voleli vile i rado o njima govorili. "Po predanju, vile se rađaju iz rose, na nekom crvenom cveću kad istovremeno pada kiša i greje sunce, pa se na nebu pojavljuje duga..." Mada mi niko u mom selu nije potvrdio da je nekada video vilu, opisuju ih kao devojke duge crne ili zlatne kose, obučene u duge, prozračne haljine. Okupljaju se na mestima zabranjenim za ljude, najčešće na šumskim izvorima i nepristupančnim predelima. Na mestu gde vile igraju svoje "Vilinsko kolo", ne bi trebalo kročiti, a lako se prepoznaje po krugu u kom je trava ugažena i uvela. Vile nikada ne nanose zlo ljudima, čiste vode ili borave na "vilinskom igralistu".

  Često sam i ja, slušajući razgovore između odraslih, čuo neko priču o vilama. Prva koje se sećam je priča dede Dragoljuba. Pretpostavljam da je reč o vilama zagorkinjama koje žive u pećinama. Ovu priču nisam uspeo da proverim, jer je čovek o kom ona govori, već odavno mrtav. A priča je sledeća:

"Čuvajući stoku u blizini stena koje pripadaju kanjonu reke Trešnjice, taj čovek(neću navoditi njegovo ime), prišao je pećini koja se u steni nalazila. Pošto je bio veoma radoznao, želeo je da istraži šta se u pećini nalazi. Bilo je mračno,  ali je uspeo da vidi veliki broj hodnika. Želeo je da krene jednim od njih, ali je iznenada čuo ženske glasove. Uplašio se i pobegao napolje. Njegova radoznalost mu nije dozvolila da se uplaši, pa se drugi dan ponovo vratio u pećinu. Ponovo je čuo glasove i jedan mu je rekao: "Аko još jednom uđeš, živ nećeš izaći!" Ta pećina postojii danas, ali ljudi se nisu usudili da ponovo u nju ulaze. Kažu da su oko nje udabane staze, ali to mesto je nepristupačno, pa se tamo i ne odlazi."

Postoji i jedna šaljiva priča koja govori o događaju koji se odigrao ne tako davno. Grupa od nekoliko ljudi iz mog sela, vraćala se kasno kući. Stigavši do jednog potoka primetili su nekakvu vatrenu kuglu u delu sela koji nije naseljen. Vatra se pojačavala, pa smanjivala i izgledalo je kao da se kreće. Nisu se toliko uplašili, ali stariji među njima došli su do zaključka da to vile igraju kolo. Tek kroz nekoliko dana sazanla se prava istina o ovom događaju. Dva čoveka koja su kopala kanal kako bi vodu sa jednog izvora "doveli" do kuće, naišli su na leglo stršljenova u jednoj staroj vrbi. Odlučili su da zapale leglo, ne znajući kakvu će pometnju to izazvati. Ova priča se i dalje prepričava uz smeh i međusobne šale.

Sećam se i da su mi dok sam bio mali često govorili: " Ne vileni!" Tada nisam shvatao šta to znači, ali sada znam da to znači biti nemiran, veseo, stalno razigran. Baš takve su, po predanju, i vile, vesele i stalno u pokretu.

 

Sve ređe se u mom selu mogu čuti priče o vilama ili porđenje: " Lepa kao vila". Možda zbog toga što mnogi koji su ih pričali više nisu medju živima, ali i zbog toga što se ljudi u mom selu mnogo manje druže. . Nadam se da će sledeće generacije znati legende o vilama i da neće zaboraviti najlepše narodne priče i pesme.

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           -Momir Jevtić 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                    

 

ponedeljak, 02. decembar 2019. 18:22

USNULA MEĐU MAKOVIMA

Panoramom se pokriva ćerka meseca,muza sunca i dokonih grmljavina. Kako krilima,tako koracima, obećala je zemlji snove hajdučke trave. Nasmejala se kao Aurora, a te suze potresne i mahom bogate nedosanjanim elegijama. Plašljivo usnula, iz nepoznatih glasova prepoznaje poeziju u prozi, tokom noći izbira dan, a prema živom uspevala je samo da prezire. Verovatno se pretvorila u vestalku, a žaliti mogu samo oni bez oda i madrigala. Mi smo bili paljevina duše za kojom je patila. Ipak se samo predstavila kao umetnost i zadala zadovoljsvo poglavici koraka. Sumnja je oduvek postojala da njenu dušu nikad neće pretočiti u stihove. Da greška,nije velika ako se ne čuje tvoj glas, rekla je ona. Bila je kriva duša kojoj niko nije mogao suditi jer je pisala o nedosanjanim snovima, nije mogla da uteši dobročinitelja kada učini zlo. Svakog dana njene oči su poprimale novu nijansu crvene boje, a danas samo fosil koga niko ne pita za ime jer junak svetu ponavlja da je suvišan.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

Devojka širokih poljana zadaje bol očima i prisnu glavobolju, na kraju si slep jer prolazi duh trave, pozdravlja Saturna dok si ti samo prolaznik i zatim, tišina. Niko ne postoji jer se ne javljaju razumni glasovi, njen jecaj je prigušen željom ljubomornih da dodju do rubina. Etičnost i drzak ton putopisca, javiće se zlo kroz melodične nove pesme. Devojka širokih poljanja zadaje bol očima i prisnu glavobolju.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

Kao snoviđenje luta u preriji insekata, a ne čuje život praznog svemira, zovu je vukovi, a njoj u očima rastu makovi pukog sećanja. Divovi njene slobode ništavilu daju vrednost, alkion nikako da svoja krila udostoji Florinoj nadmenosti. Devojka teških bića razume samo jezik večnosti, zbog toga srlja pustinjskim stopama iako je prašuma oduvek bila njeno skrovište. Opasani preko puta, idoli nepoznatih poslova zasebno vrebaju kraljevsku reč svojih misli, dok kraljici, da oseti vazduh, ne dopuštaju. A onda, zasluži jedna mrlja u glasu da okrene sreću potkovicama iz blata. Sedam dana prije njega,mogli su ovako! Kako? Mogli su bez reči. Usnula je zbog duševne snage koja prisno odaje znak da je vreme za nestajanje. Odmah do tih nerazumnih podražaja izmiče jedno biće i tera gladne godine da hodom kose metarske glave, ona je samo slepa danju. Ogrizli u močvarama, među tuđinskim glasovima pružaju ruke zaboravu koji grabi večnu slavu usamljenih,ljupkih stvorenja. Žive ludo, umilno skidaju maske ruševina, ipak se leče svake noći. Njihovo oružje, kameni kov, ranjava samo nesigurne pojedince koji svoje shvatanje kose kao poslednje otpatke misaonih dogmi. Dok slušaju kako uzdišu i plaču zarobljenici opasani trnjem, ne mogu da se snadju jer okolni pucnjevi glasaju za prijatelje. Vladari budite im prijatelji! Drsko obličje njihovog poodmaklog lica trubi nad svetskim pokajnicama, u strahu su ljudi pored njih. Prolazi ono što se znalo prije par godina. Bilo je mrsko velikanima da posle neprestižnih privilegija zabeleže prisvojni oblik svog imena. Gledaju kako im kradu radove, kradu im život odrasli kormilari bojnih brodova.

Njena su sva mesta sveta, a oni ne veruju da je njeno i vreme. Rodili se da bi patili jer su trebali da skroje... Nadgledali su ih, njihovi krici odavali su samo strah I upozorenje drumovima života. Nisu mogli da se rode žrtve, jer vladalo je življe odbeglih lica, onih nepronadjennih karaktera. Sude im često, vode ratove kroz vreme, njihovo bojno polje ne priliči dostojnim princezama koje stvaraju. Često nesigurni izađu i na javi vrte svoje krugove pakla i kroz trenutke iščekivanja oni se samo naklanjaju strogim putnicima nestalih livada.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

Pogled u daljini sanja, gladan neba bez granica, travnih kampova i noćnih oblaka. Nesrećama priča svake noći i ne kaže da je persona neobjašnjivih pojava, pripisuje vremenu i nama kao prividnim božanstvima. Ista je kao molba veličanja I racionalnih umetnika. Da priča o njima zna da poklekne jer ne razume oblike u kojima se javljaju kulturni osmesi smrtnih želja. Medju ličnostima raste jedna osobina, koja kaže da naše oči vešto prikupljaju dokaze kojima protivreče vladari celog sveta. Suvladarica trave ne zna gde se nalaze krajne granice suza koje sa zorom miluju samo vrline. Kroz sate belog i crnog citiramo originalne depresije utabanih staza. Ne priznaje čak ni plemenske prilike, a ni svoju neobjašnjivu poruku. Može da smatra ali ne i da zaključi, jer njene otvorene oči nemaju granice za shvatanje poprilično tromih principa i teorija. Neko ko priča dok su usne ukočene, izgleda divlje i nedokazano. Inje je uhvatilo njenu kosu, a mahovina puzi po njenim usnama. Čekamo trenutak kada njen korak bude svetski. Kada bi nas čula ta devojka kako iščekujemo njene reči i njeno ljudsko obličje, verujem da bi pala na koljenja stopljena sa zemljom, nestala bez traga. Želimo da vidimo i da sva vremena uništimo ekspresijama jedne neponovljive tragedije. Ne postoji mesto gde bi se ona mogla sakriti, a da pobegne i od sebe. Svojim pustim uzdasima lovcima otkriva trag budnosti, ne može da sklopi oči, budna sanja. Plamena zadihanost oduzima vrednost njenoj brzini. Ona ne živi u ogoljenom stanju entuzijazma, ona ne budi nikoga, ona ne vidi jedinke, vidi samo crvena polja svog života. Starina njenog tela širi drhtave vapaje. Ostalo je natopljeno telo božice, nasilno uklopljeno medju ljude. Ostalo je natopljeno telo božice u plavim čaršafima ograničenih zemalja.

Miriše na makove! Miriše na zaborav!

 

-Jovana Jovanović

 

petak, 29. novembar 2019. 15:56

101. godišnjica stvaranja kraljevine SHS

Na današnji dan pre tačno 101. godinu stvorena je prva zajednička država Južnih Slovena – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Iako se ideja za stvaranje zajedničke države razvila još u 19. veku, uslovi za njeno stvaranje su se razvili tek početkom 20. veka nakon Prvog svetskog rata i pobede Saveznika. Iz njega je Kraljevina Srbija izašla kao pobednica sa ogromnim gubicima, sa preko 1 100 000 poginulih. Njene vlasti su prema odlukama donetim Niškom deklaracijom iz decembra 1914, stvorile prvu zajedničku državu Južnih Slovena. Nakon proboja Solunskog fronta, stanovništvo koje je živelo u nekadašnjim delovima Austrougarske monarhije i Kraljevine Crne Gore, vrlo brzo se izjasnilo za prisajedninjenje sa Srbijom. Prva je to učinila Velika skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, a zatim je to učinila i Velika narodna skupština srpskog naroda u Crnoj Gori i na kraju je tu odluku donela i Država Slovenaca, Hrvata i Srba.

Na čelo novonastale države  je došao kralj Petar I Karađorđević, ali je u njegovo ime vladao njegov sin Aleksandar I Karađorđević do 1921, kada je nakon smrti Petra I, Aleksandar krunisan za kralja. Nakon atentata na poslanike HSS, država je promenila ime 1928. u Kraljevina Jugoslavija, i uvedena je diktatura, a ukinut parlament. Zvanično je postojala sve do kraja Drugog svetskog rata 1945, a de facto je prestala postojati jos 1941.

У организацији библиотеке "Милован Глишић" Љубовија, у среду, 27.новембра у препуној сали СО Љубовија одржано је књижевно историјско вече и промоција књига историчара Салиха Селимовиће. Професор Селимовић се у свом раду бави питањем исламизације нашег народа, а до сада је објавио неколико књига које се баве тим питањем: Да будемо оно што јесмо, Презимена и њихово порекло на Сјеничко-пештерској висоравни, Рашка или Санџак. Професор Селимовић је након уводних излагања одговарао на питања заинтересованих гостију, а вече је завршено кратким наступом гуслара Вука Пантовића из Сјенице, одломком из песме "Ропство Јанковић Стојана". По завршетку, заинтересовани су могли купити и књиге проф.Селимовића, које је аутор и потписао. 

 

EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00