Branislav Vila

Branislav Vila

Последњих сати одлазеће године, делегација општине Љубовија (председник СО Љубовија Горан Јосиповић,помоћници председника општине Александар Перић и Александар Реновчевић ), посетили су дежурне службе Дома здравља,Станице пограничне полиције,Полицијске станице и Сектора за ванредне ситуације у Љубовији које ће у новогодишњој ноћи бити у стању приправности, како би све прошло у најбољем реду. Уз жеље за добро здравље, породични и професинални успех, али и што мање посла у предстојећој години. Срећна нам свима нова 2020.година!

nedelja, 29. decembar 2019. 11:17

Vile daruju decu

   Udruženje žena "Vila" iz Ljubovije juče je počelo sa novogodišnjom humanitarnom prodajom radova dece korisnika dnevnog boravka. Uručeni su poklon paketi, koje je kao i ranijih godina obezbedilo preduzeće "Štark". Ovo udruženje je posetila Turistička organizacija Ljubovije, koja se pridružila akciji doniravši novogodišnjee paketiće deci. Korisnici su izrazili zahvalnost za poklone, čestitali novogodišnje praznike i pozvali prisutne da pogledaju izložene radove. Time je završena ova humanitarna manifestacija.

nedelja, 29. decembar 2019. 10:24

Osvrt na istoriju sindikalnog pokreta

 
    U tri teksta će za one koje zanima nešto više o prošlosti, trenutnom stanju u sindikatu i budućnosti istog biti izneto sa namerom da se čitaoci upoznaju sa osnovnim pokretima, teorijskim postavkama, postulatima, idejama i istoriji borbe ovog pokreta. U prvom tekstu biće govora o samoj prošlosti.
 
 
    Šta je uopšte istorija sindikalnog pokreta? Balzak bi rekao da je to klin o koji on veša svoje romane. Zaista istorija sindikalnog pokreta ima romanesknu strukturu, rođena iz mraka, nosi svoje heroje i antiheroje, utopije i antiutopije. Tema je bajkovita – potraga čovečanstva za srećom, a ta sreća će biti zadovoljena jedino ako se zadovolje principi pravde, slobode, jednakosti, solidarnosti... U potrazi za svojom Atlantidom sindikalni pokret je prošao kroz put teških, upornih borbi bez konca i napora radničke klase za dosezanje i čuvanje visokog životnog standarda i demokratkih prava koja su preduslov dostojanstva i kulture svakog naroda i svakog homo sapiens-a.
„Sve dok bude čovek živeo i bitisao,
sve dok u ljudskom srcu
bude težnje za boljim i plemenitijim,
sve dok u ljudskom umu bude vere u ljudsku pravdu i slobodu,
sve dok čovečanstvo bude težilo ka tome da čovek svom bližnjem bude brat,
dotle će i postojati i radnički pokret“.
Samjuel Gompers,
Predsednik Američke federacije rada, 1904
    Teoretičari se uglavnom slažu (kod nas profesor Zoran Stojiljković) da je istorija sindikalnog delovanja do danas obuhvata osnovne četiri etape :
1. Etapa nastanka sindikata, njihove legalizacije ( period od 40-ih godina 19. veka)
2. Turbulentni period za sindikat (od kraja 19.veka pa do Drugog svetskog rata)
3. Institucionalno ojačanje sindikata uz ekonomski rast (od 50-ih do 80-ih godina prošlog veka)
4. Etapa globalizacije, tehnoloških promena, krize ekonomije, te krize sindikata (od 80-ih godina prošlog veka do danas)
    Ovaj rad nije zamišljen da ponudi celokupni pregled svih ovih etapa, jer mnogo autora se njima već bavilo, već samo letimičan pogled na njih, uz zadržavanje na pojedinim zanimljivim događajima u okviru istih.   
1. Sloboda, ljudski ideal. Da li ona postoji samo kao pojam bez predmetnosti? Kakva je veza izmeću reči i značenja? Da li je ista samo logos u apstraktnom svetu? Hleba i igara, robovi, demos, polis, monoteističke religije, feudalci, kmetovi, građanske revolucije, kolonije, industralizacija, socijalističko samoupravljanje, kapitalizam, neoliberalizam, opet hleba i igara. Gde je tu čovek? Ako nema čoveka nema ni radnika, ako nema čoveka nema ni slobode. Dehumanizacija je u karakteru ljudske involucije. U svojoj čuvenoj antiutopiji, Haksli ironično primećuje „Nema limuzina bez čelika – i bez društvene nestabilnosti nema tragedija. A sada je svet stabilan. Ljudi su srećni; imaju sve što žele, a ono čega nema neće ni poželeti. Narod je imućan i siguran; nikad nisu bolesni; ne boje se smrti; žive u blaženom neznanju strasti i starosti; majke i očevi im ne vise oko vrata; nemaju ni žene ni decu, ni ljubavnike, znači, nikog prema kome bi mogli da gaje jaka osećanja; obrađeni su tako da praktično i ne mogu ništa drugo nego da se ponašaju onako kako treba. Očekujete da Delte znaju šta je sloboda! I još biste hteli da shvate Otela! Molim vas! Ali to je cena kojom plaćamo stabilnost! Ja hoću Boga, poeziju, hoću pravu opasnost, slobodu, hoću dobrotu, hoću greh“. Sloboda života, mišljenja, pisanja, stvaranja, kretanja, rađanja i umiranja... Za čoveka kao socijalno biće i zoon politicon-a ništa manje nije važna sloboda organizovanja, iskazivanja ideja, društvenog ispoljavanja, borbe za svoje ljudske i radničke interese, socijalne pravičnosti, te sloboda humanog odnosa prema čoveku i radu.
    Borba za bazične interese radnika, te njihovo okupljanje, predstavljala su (prvobitno zabranjivana) udruženja pojedinaca zarad očuvanja zajedničkih interesa, osiguranja, pomoći u slučaju bolesti, smrti i slično. Ti korifeji su se izborili i za pravo prvog sindikalnog organizovanja. Uzroci svakako leže u društveno-istorijskim okolnostima. To je industrijski bum koji je, ukorenjen u Engleskoj, do kraja 18. veka zahvatio dobar deo Evrope; zatim demografska eksplozija koja zahvata naš kontinent u istom periodu i, još više, produbljuje potrebu za industrijskim razvojem. Sa naglim razvojem industrije, dolazi do prvog enormnog gomilanja kapitala kod pojedinaca u istoriji, a takođe i do šire podele rada. Samim tim se produbljuje društveni jaz i javlja se polifonična slika o nejednakosti unutar samog društvenog organizma. To podstiče pregaoce da naprave prve radničke organizacije u cilju zaštite sopstvenih resursa. Dakle, sa formiranjem prvih sindikata u indistrijski razvijenim zemljama Evrope, završava se i ova prva etapa. Takođe, treba reći da se sve to nije desilo u agrarnom delu starog kontinenta. U filozofsko-teorijskom smislu, za ovaj period  je možda najbitniji ekonomski weltanschauung škota Adama Smita, iznet u knjizi „Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda“, iz 1776. godine. On, u svom delu, ustaje protiv protekcionizma u trgovini koji je došao od merkantilizma i zalaže se za slobodno tržište. Danas se Smitove ideje uzimaju kao osnov neoliberalnog kapitalizma.
    U skladu sa liberarnim tržištem tog doba, vlasnici kapitala su sami odlučivali o visini cene rada, ugovori su bili individualizovani, ako ih je uopšte i bilo. Radna snaga nije imala pravo ni na kakvu socijalnu zaštitu, bilo kakav vid osiguranja u slučaju bolesti, smrti i slično. Nije moglo biti govora u parlamentima o povećanju cene rada, čak naprotiv. Radno vreme nije bilo ograničeno, radilo se često i više od dvanaest sati dnevno, žene i deca nisu bile izuzeti od ovog procesa dehumanizacije. Iz takvih neljudskih odnosa javljaju se ideje utopijskog socijalizma. Svaka utopija kao eidos je lepa i privlačna, a mnogo ih se pojavilo u to doba. Prema mom mišljenju, najlepša bajka bez srećnog kraja je ona Roberta Ovena – New Harmony. Oven je bio škotski industrijalac, humanista koji je napravio koloniju New Harmony, uloživši u ovaj neuspeli projekat gotovo čitavo svoje bogatstvo. Slične ideje, u teoriji, još pominje Platon u svojoj Državi, kao i Tomas Mor u čuvenoj Utopiji, međutim, to  „pusto ostrvo“ je samo Oven napravio u praksi. U svojoj komuni, Oven je brinuo o radnicima, omogućio im socijalnu zaštitu, smanjio im radno vreme, zabranio rad za decu do deset godina, osnovao vrtiće i škole, počeo da pravi radnička naselja, izbacio religiju, obezbedio edukaciju. Ovaj projekat koji je obuhvatio oko dve hiljade ljudi, nije dugo poživeo. Zašto? Teško je i danas dati odgovor da li je Oven napravio neku teorijsku omašku ili je izabrao nedorasle ljude za svoju utopiju. Neki smatraju da joj je nedostajao makar iracionalni cilj za koji bi svi radili. Možda samo ne može, u praksi, da funkcioniše nešto što liči na asteroid B- 612 Malog Princa. Međutim, ne možemo reći da je Ovenova vizija bila uzaludna, čini mi se da u njenim korenima pronalazimo ishodišta komunističkog pokreta i ideje socijalne demokratije u svojim najboljim oblicima - kakva je danas u nordijskim zemljama.
    Takođe se mora spomenuti, za ovu etapu karakterističan - luditički pokret, pokret Neda Luda, čoveka koji je uništio mašinu na kojoj je radio. Ludisti su smatrali da im mašine oduzimaju poslove, smanjuju nadnice i samim tim pravo na dostojanstveniji život. Svi pobornici ovako radikalne ideje su bili ludisti. Britanija, već 1812. godine, donosi zakon protiv pripadnika ludističkog pokreta, od kojih su mnogi osuđeni na smrt. Međutim, kasnije se uvidelo da same mašine nisu problem, nego vlasnici istih- krupni kapitalisti. Danas, pod pojmom ludista, podrazumevamo sve one koji se protive tehnološkim promenama.
    Same početke istorije radničke organizovanosti, obeležili su hrabri štrajkovi Lionskih (1831.) i Šletskih tkača (1844.). U Engleskoj, u tom periodu, osniva se čartistički pokret koji ubrzo prelazi u politički fenomen, ali jednako se bori kako za radnička tako i za građanska i socijalna prava. Čartisti su se, između ostalog, borili za izborno pravo za sve, tajno glasanje, izbore na svakih godinu dana i pravo opšteg štrajka, iz čega se jasno vidi napredna tendecija ovog pokreta.
    Na drugom kontinentu, u Americi, u to doba se javlja prva nelegalna organizacija ljudi koji su se borili za veće nadnice, takozvani „Obućarski proces“. Suđeno je osmorici hrabrih obućara koji su osuđeni za delo zavere, jer su oformili „konspirativnu zajednicu“. 
    Posebno su zanimljivi Vitezovi reda, prvi veliki američki sindikat koji je imao šire društvene težnje. Ovaj sindikat je prvi okupio i one radnike sa kvalifikacijama, kao i one bez, što je svakako bila novost u to doba. U jednom momentu su imali oko 700.000 članova, ali njihovo članstvo naglo opada posle čuvenih prvomajskih nemira u Čikagu, za koje su oni optuženi, bez dokazane krivice. Šta je to još činilo moćnom ovu organizaciju? Ona je imala visok cilj: poboljšanje životnih uslova svih zaposlenih, kao i čovečanstva uopšte. Organizacija je bila, takođe, interesantna, jer se radnici nisu organizovali po strogo esnafskim interesima, već najčešće po mestima odakle je podružnica dolazila; tako da se nisu borili za pojedinačne interese već za opšta prava radnika. Solidarnost je bila na visokom nivou u naponu ovog sindikata: „Svaku važniju odluku podružnice moralo je da odobri okružno veće sastavljeno od delegata pet ili više podružnica. Njihovo geslo je bilo – „Nepravda naneta jednom tiče se i svih ostalih“ . Mnogi od njih su život završili smrtnom presudom posle događaja u Čikagu (o kom će biti reči kasnije). Osvrt na njih završićemo poslednjim rečima pred pogubljenje aktiviste  Avgusta Spisa: „Doći će vreme kada će naše ćutanje biti moćnije od glasova koje vi danas ućutkujete.“
  Na kraju prve, možda i najzanimljivije etape u razvoju sindikalizma je pojava Prve internacionale, kada se i u samim sindikatima, kao primarne, javljaju socijalističke ideje. U svetu se masovno formiraju sindikalni pokreti.
2. Sledeća etapa je raznorodna, jer dolazi do razmimoilaženja u samim sindikalnim pokretima oko daljeg puta. Već smo rekli da ovaj period traje od poslednjih decenija 19. veka pa sve do Drugog svetskog rata. Neke organizacije se zalažu za ideje kapitalizma, druge su na suprotnoj strani, a treće su za neke hibride sa istim, javljaju se zatim komunistički, socijal-demokratski, hrišćanski i drugi sindikati. 
    U ovom periodu, svakako najznačajniji događaj desio se u Sjedinjenim Američkim Državama. On je došao kao posledica na odluku Federacije organizovanih radničkih sindikata, iz 1884. godine, da istaknu zahtev za uvođenje osmočasovnog radnog vremena. Štrajk je obuhvatio negde oko pola miliona ljudi, a najveće okupljanje je bilo u Čikagu. Građanstvo je podržalo štrajkače, a 4. maja, nakon eksplozije bombe, dolazi do žrtava na strani policije i naroda. Organizatori štrajka, bez dokaza, osuđeni su na smrtnu kaznu ili robiju do kraja života. Ovaj događaj je, možda, i najkrupniji u sindikalnoj istoriji, i Prvi maj je proglašen za Međunarodni praznik rada (Martinić: 2016). Do danas se ne zna ko je bacio bombu, ali petorica štrajkača je osuđeno na smrt. Na ovom mestu, možemo se setiti i reči jednog od njih, Fildena, čiji eho i dan-danas bruji: „Ukoliko se pobornici pravde više proganjaju, utoliko će njihove ideje brže da se ostvare“.
    Ovo je period mnogobrojnih štrajkova i u zemljama Evrope. Branilo se pravo na štrajk i to je bio osnovni metod zaštite prava radnika. Jedan od takvih pokreta koji je najviše računao na štrajkove, posebno na generalni štrajk, je Sindikalizam. Taj pokret, čiji je apologeta Žilijen Sorel, javlja se u Francuskoj. Sorel, u svojim spisima, ističe snagu, moć, solidarnost naroda i veruje da ta narodna sila može pobediti sve. Dakle, sada sindikat u Evropi rađa revolucionarne ideje. Za razliku od sindikalizma koji je odbacio formiranje radničkih partija, sindikati pod uticajem marksizma se zalažu za postojanost istih. Oni, dakle, osim ekonomske borbe radnika, uključuju i političku. Formiraju se političke partije radnika i one stiču prioritet nad sindikatima, a sindikati su u funkciji istih. Radikalan primer zloupotrebe sindikata od strane partije je bio, kao što znamo, u bivšem SSSR-u.
    Najviše pod uticajem Bakunjinovih ideja, javlja se i anarho-sindikalizam. Bakunjinovi apologeti se zalažu za direktno delovanje radničke klase, odnosno protiv bilo kakvog postojanja radničkih partija. Davali su sebi zadatak menjanja društvene stvarnosti. Oni ne deluju u granicama poretka države, ne poštuju ustavna niti institucionalna ograničenja, njihovo oružje je bunt, revolt, nezadovoljstvo, bojkot, generalni štrajk, barikade, sabotiranje samog proizvodnog procesa i slično.
U ovom periodu se javljaju i socijal-demokratski sindikati (U Engleskoj i SAD) koji će se kasnije, sve više, okretati ka idejama kapitalizma, te hrišćanski sindikati.
3. Sledeća etapa, po klasifikaciji prof. Stojiljkovića, predstavlja deradikalizaciju i institucionalnu integraciju sindikata, a svoje osnove ima u kenzijanskoj ekonomskoj doktrini, konceptu Države blagostanja, te socijalnom paktu sindikata vlade i poslodavaca  tokom Drugog svetskog rata u  Velikoj Britaniji i SAD-u . Država blagostanja nudi svojim građanima socijalnu zaštitu i vraća im dobar deo novca. Penzija, zdravstvo, obrazovanje, stanovanje, hrana, godišnji odmor, posao za sve - ovo su sve mesta gde država više ili manje interveniše,  vodeći računa o svom narodu. Termin države blagostanja je skovan u Švedskoj, dvadesetih godina prošlog veka, a i danas nordijske zemlje prednjače u socijalnoj odgvornosti. Ovakva politika je zasnovana na kenzijanskom stabilizacionom modelu gde su radna mesta najbitnija, te planski razvoj privrede. Sindikati su se, u ovom periodu, izborili za pristojnije cene rade i formirala se jaka srednja klasa koja nije bila malobrojna kao danas. Dobro stanje je dovelo do toga da članstvo sindikata u tom periodu izgubi svoju oštricu, a sam sindikat se u velikoj meri sve više svodio na formalno-pravni okvir. Socijalni dijalog, socijalni kompromis su u velikoj meri sveli sindikat na institucionalnu ulogu, vođe sindikata su uglavnom postali elitisti koji, po svaku cenu, čuvaju svoj udoban položaj.
4. Poslednja etapa u razvoju sindikata traje od sedamdesetih godina prošlog veka do danas. Pobedu nad kejnizijanskom doktrinom je odneo neoliberalni koncept, a sa njim je došlo i do globalizacije. Sada sindikati više nemaju moć da zaštite zaposlene od gubitka radnih mesta, gde vladaju zakoni slobodnog tržišta. Zatim, dolazi do izmeštanja krupnog kapitala u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, sa „fleksibilnijim“ zakonima i manjim poštovanjem radničkih prava. U ovom periodu je porastao broj nezaposlenih, ljudi mnogo lakše ostaju bez posla, a sindikati imaju sve manju moć. Sa globalizacijom tržišta, dolazi i do izmeštanja radne snage iz zemalja drugog i trećeg sveta, čime opada cena rada 
i teže se dolazi do dobro plaćenih poslova. Zatim, tehnološka revolucija i automatizacija, te upotreba kompjutera svakako nisu doneli dobro radničkoj klasi i sindikatima. Oni dovode do prekarizacije rada, gubitka sindikalnog članstva. Radnici se mnogo lakše otpuštaju nego ranije, ugovori više nisu utemeljeni na čvrstim principima, već se grade na zidanicama od peska. Produktivnost i ekonomski rast su odneli primat nad socijalnom zaštitom radništva, lagano umire koncept države blagostanja. Na našim prostorima, posle raspada SFRJ, slika nije ništa bolja, čak naprotiv - dolazi do raštrkanosti sindikalne pozornice, nespremnosti sindikata da se suoči sa brojnim novim zamkama i slično. 
     
    DAVID MANDIĆ
 

 

nedelja, 29. decembar 2019. 00:22

Kosovsko hodočašće

Upravo smo napustili Kosovo i Metohiju. 
Na toj čudnoj granici bili smo jedini iz našeg pravca, dok su u suprotnom smjeru, Albanci u autima sa švajcarskim tablama, nervozno čekali u kilometarskoj koloni. Bijaše mi drago što to vidim, doživljavajući to kao mali karmički ventil za sav frustracioni pritisak kojim sam se za ova dva dana napunio. 
 
Prošle godine, uključili smo se u akciju prikupljanja pomoći za naše ljude sa KiM i već tada sam planirao da posjetim ovu pokrajinu, ali sam nažolost bio spriječen. Slušao sam priče drugara i shvatio da me ovaj put ništa ne smije omesti u toj namjeri. Međutim, već mjesec dana osjećao sam užasne bolove u leđima, doktor mi je rekao da ne smijem sjediti, pa sam mislio da ću  i ovogodišnje putovanje morati propustiti. Ali ipak, dva dana prije polaska, bol je naprasno nestao i evo skoro da sam i zaboravio da je uopšte i postojao.
 
U našoj školi, zahvaljujući nevjerovatnom angažovanju učenika, uspjeli smo da napravimo 250 paketića za mališane. Isto toliko su skupili i učenici iz osnovne škole, obdaništa, prijatelji iz Bajine Bašte i Republike Srpske, tako da je bunker autobusa bio dupke pun, a sedišta je bilo premalo za sve koji su htjeli da krenu na put. 
 
Nakon vožnje preko prelaza na Brnjaku, posjetili smo manastir Banjska i osnovnu školu u neposrednoj blizini, a zatim i manastir Gračanicu. O njima je čini mi se suvišno pisati, jer svaki Srbin koji drži do sebe, morao bi da zna barem osnovne stvari o ovim svetinjama. Suvišno je i opisivati, jer nije moguće dočarati taj osjećaj koji imate dok stojite ispred njih, a oni ponosno trpe sva skrnavljenja, sve ratove, čvrsto stoje, a opet kao da lebde nad zemljom, spremni da se vinu u visine. Sa prvim mrakom posjetili smo manastir Zočište, a zatim smo se uputili ka Orahovcu i Velikoj Hoči. 
 
Orahovac je srpska enklava u kojoj Srbi žive u svojevrsnom getu. Ovaj aparthejd dvadeset i prvog vijeka, u kojem djeca imaju radijus kretanja od nekih 200 metara, gdje se fizičko vaspitanje održava na ulici ispred crkve i gdje su se ljudi do nedavno sahranjivali po mraku, isključivo u crkvenom dvorištu, na mene je ostavio najveći utisak. Upravo u toj crkvi su nas dočekali sveštenik i lokalno stanovništvo sa djecom, kojoj smo podijelili veći dio donjetih paketića. Njihovo dostojanstvo i nehumani uslovi u kojim žive su nas sve potresli do srži, a kada je otac Serafim, uz gitaru zapjevao sa djecom, malo ko je ostao suvih očiju. Istovremeno, oko crkve su se čule motorne testere, rekao bih ne pukom slučajnošću. Noćili smo u Velikoj Hoči, nekada veoma bogatom mjestu sa razvijenim vinogradarstvom u kome se nalazi 13 crkava i manastira. Legenda kaže da je na vrhuncu razvoja za vrijeme Nemanjića, ovdje pravljeno toliko vina da je čak napravljen vinovod, kojim je vino teklo sve do Prizrena. Danas je ovo zaseok koji ima stotinjak kuća u koje smo i mi smješteni. Novopečeni nobelovac Peter Handke je takođe čest gost ovog sela, a kada je prvi put došao, dirnut onim što je zatekao, napisao je svoje djelo "Ptice kukavice iz Velike Hoče". 
 
Danas smo naše putovanje nastavili posjetom manastirima Visoki Dečani i Pećka Patrijaršija. Oba manastira su u potpunosti opasani žicom i pod zaštitom Kfora, a oko Patrijaršije su morali podići još jedan zaštitni zid, jer prethodni nije bio dovoljan da je zaštiti od stalnog kamenovanja. Šetajući manastirskim dvorištem u Visokim Dečanima, pogled mi se susreo sa srednjoviječnim italijanskim vojnikom, zaduženim za čuvanje manastira. Ne pamtim kada sam vidio toliku dozu stida u nečijim očima, koja se završila njegovim skrenutanjem pogleda. Na kraju putovanja smo, nakon kratkotrajnog lutanja zbog toga što su putokazi koji bi trebali da upućuju posjetioce nasilno povađeni, uspjeli da dođemo i do manastira Devič, zadužbine Đurađa Brankovića. Kada su turski vojnici pokušali da osvoje ovaj manastir, desio se čudan događaj. Kada su došli tik nadomak manastira, svi vojnici su poludeli i u tom pomračenje uma, počeli su međusobno da se ubijaju. Njihov vođa, videvši ovaj neobjašnji razvoj situacije, došao je u manastiri tražio oprost, a kao iskupljenje naknadno je sagradio konak. Kao uspomenu na događaj, selo gdje se to desilo nazvano je Ludović. Ono što nije pošlo za rukom Turcima, jeste Albancima. Manastir je uništen 2004. godine, a pet monahinja koje se trenutno nalaze u njemu nadljudskim naporima pokušavaju ponovo da ga ožive. 
 
Gledajući kolonu albanskih vozila, pitam se da li je Kosovo zaista najskuplja riječ, kao što to Pjesnik tvrdi. Jer ako jeste, kako smo uspjeli da vijekove istorije koja strijemi ka vječnosti, nedoraslom i nesposobnom politikom dovedemo u pitanje? Šta te lutke od krvi bez trunke ideje kažu djeci u Orahovcu kada stanu pred njih, ako uopšte i stanu? Da li im je lakše što freske u manastirima više nemaju oči? Da li misle da zbog toga neće vidjeti ovo što smo mi vidjeli i osetili, a što nadilazi verbalni izražaj? 
 
Snjeg počinje sve ozbiljnije da pada, nagovještavajući da će put do kuće biti duži nego što je planirano.
 Marko Medić

 

   На овогодишњој хуманитарној караоке журци прву награду однеле су Тина Јеротић и Жељана

Јеротић са песмом „Фаворито“. Друго место припало је Михајлу Глигорићу који је певао песму

„Топ, топчина“, а треће Ирени Бојић која је стидљиво, али изражајно извела песму „Јелен“.

Преко двадесеторо деце из Љубовиђе, али и из Оровице која су изашла на сцену и храбро се

латила микрофона пред крцатом салом у овом издвојеном одељену љубовијске школе, награђена

су новогодишњим пакетићима. Победнице су додатно награђене статуом „Нота“ коју је

специјално за ову прилику израдила Јелена Вујанић, академски вајар. Вицешампион Михајло је

однео кући слику професорице ликовног Сање Тодоровић.

Овај леп новогодишњи догађај увеличали су ученици љубовијске гимназије на челу са

директорицом који су донели и поклоне, а Мина Тејић је и запевала у ревијалном делу.

Жири је имао тежак задатак да изабере победнике, а главни критеријум је био музички слух и

израз. Чинили су га: Верица Масал, професорица музичког, Александар Реновчевић, помоћник

председника општине и Бранислава Јоковић Бана, кантауторка из Београда.

https://www.youtube.com/channel/UCBTFhFB17RtVgT7tN8_uo2A

Донатори ове манифестације су хладњача „Задругар“, Живановић Колор, пицерија „Стрип“, Брано

Петровић и професори овог издвојеног одељења.

petak, 27. decembar 2019. 16:05

Najbolji čitaoci u 2019. godini

LJUBOVIJA - U prostorijama Biblioteke ''Milovan Glišić'' u Ljuboviji održana je prigodna svečenost povodom proglašenja najboljih čitalaca u toku 2019. godine. Nagrade su podeljene u četiri kategorije:

U kategoriji nižih razreda osnovnih škola za najbolju čitateljku je proglašena Nađa Petrović, učenica trećeg razreda OŠ ''Petar Vragolić'' iz Ljubovije.

U kategoriji viših razreda osnovnih škola titulu najbolje čitateljke je ponela Jovana Ilić, učenica osmograzreda OŠ ''Petar Vragolić'' iz Ljubovije.

U srednjoškolskoj kategoriji za najbolju čitateteljku proglašena je Nataša Obradović.

U kategoriji odraslih za najboljeg čitaoca proglašen je Jovica Radović.

Najboljim čitaocima u toku 2019. godine podeljene su diplome i prigodne nagrade.

Čestitamo svim dobitnicima priznanja i nagrada, a posebne čestitke idu i Biblioteci ''Milovan Glišić'' koja je svetionik kulture Azbukovačkog kraja.

   Приближавају се новогодишњи и божићни празници, Светлуцава и Сјајна су решиле да посете наше крајеве и донесу нам много радости у својим новим авантурама. Верујете ли у бајке? Ако је ваш одговор позитиван, дођите и поведите за руку ваше родитеље у Дом културе у Братунцу да ђускамо, скачемо, певамо и веселимо се уз  догодовштине ове две јунакиње. Видимо се у суботу у 16 h, улазница је 5 конвертибилних марака.

ponedeljak, 23. decembar 2019. 20:27

Ustavne promene

U poslednje dve godine u Srbiji traje postupak ustavnih promena, o kojima javnost skoro da uopšte nije informisana, iako je predlog amandmana davno ušao u skupštinsku proceduru. Predložene izmene se odnose na položaj pravosuđa, za našu javnost očigledno ne mnogo bitno pitanje kad o njemu niko ne raspravlja. Ipak značaj pravosuđa za društvo je veliki. Sudije odlučuju o slobodi, imovini, pravima i obavezama građana kao i o zakonitosti rada državnih organa i zbog toga ne bi trebalo da nam bude svejedno ko nam sudi i ko na njega može da utiče. Opšte je prihvaćeno da je Srbiji potrebna reforma pravosuđa, a trenutna reforma se dešava zbog obaveza u okviru poglavlja 23 pregovora o pristupanju EU. Politički uticaj je identifikovan kao glavni problem pravosuđa. On se ostvaruje preko predsednika sudova, koje bira Narodna skupština i preko Visokog saveta sudstva (VSS), koji učestvuje u izboru sudija kao i u disciplinskim postupcima protiv njih. VSS ima 11 članova, 3 po položaju (ministar pravde, predsednik VKS-a i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe), i još 8 članova od kojih su 6 sudije, a 2 istaknuti pravnici (jedan profesor pravnog fakulteta, drugi advokat, sa najmanje 15 god. iskustva u struci). Problem ovog rešenja bio je u tome što svih 11 članova bira Narodna skupština. Slična je situacija i sa tužilaštvom u pogledu zavisnosti tužilaca od Narodne skupštine i načina izbora Državnog veća tužilaca (DVT).

Šta je cilj reformi?

Kao osnovni argument za promenu Ustava u delu pravosuđa predlagač navodi: ”činjenicu da važeći Ustav ostavlja preveliki proctor uticaju zakonodavne i izvršne vlasti na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Ovaj uticaj koji može da dovede do neželjene politizacije pravosuđa ogleda se kroz ustavne odredbe o izboru sudija, odnosno zamenika javnih tužilaca i kroz odredbe o sastavu Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca…”. Uz njega dodaje se još nekoliko razloga tehničke prirode.

Ipak, atmosfera u kojoj se promena inicira i vodi javna rasprava oko predloženih rešenja u drugačijem je tonu. Debata je početa opštim napadom na pravosuđe, koje je optuženo za loš rad i samovlašće, a sudije su optužene da, u odsustvu kontrole, “rade šta hoće”. Zbog toga su se predstavnici civilnog društva i deo predstavnika pravosuđa povukli sa javne rasprave.

Učesnici debate su delili stav da je pravosuđu potrebna politička kontrola, bar prilikom izbora sudija. Tako profesor Milan Škulić, nekadašnji član VSS-a, trenutno sudija ustavnog suda izjavljuje: “Narodna skupština nije samo organ koji se poistovećuje s politikom, već je ona svojevrstan glas naroda jer poslanike bira narod. Procedura izbora sudija od strane Narodne skupštine je očiglednija i transparentnija nego izbor samo u nekom uskom pravosudnom telu, između ostalog i zbog toga što se kod nas već dugo sednice Narodne skupštine redovno i direktno prenose na program državne televizije, pa se i raspravlja o kandidatima pred javnošću. Tada je teško da nekome iole razumnom padne napamet da tek tako predloži za sudiju kandidata koji je studirao 15 godina ili je fakultet završio s prosekom jedva preko šest” zaključujući da “zato izbor od strane Skupštine predstavlja još jedan mehanizam za viši stepen realnosti u predlaganju kandidata.”

Ipak, izbor sudija u našoj skupštini ne izgleda ovako idilično. Svedočanstvo o tome sam čuo od jednog poslanika, kako su se jednom prilikom članovi VSS-a naljutili na poslanike, jer ih niko nije slušao dok su predlagali kandidate za sudije, na šta su poslanici odgovorili da im je dosadno da slušaju čitanje liste imena i kratkih biografskih podataka (verovatno i jer se unapred znalo za koga će glasati) i nastavili da ćaskaju međusobno. I “još jedan mehanizam za viši stepen realnosti” se u realnosti sveo na ponašanje na nivou osnovne škole u kojoj niko ne sluša učiteljicu.

Najnoviji primer je još interesantniji, jer je nedopustiv i u osnovnoj školi. Na skorašnjoj sednici prilikom izbora sudija, poslanik Petar Jojić izjavio je da “kada Visoki savet sudstva dođe pred ovu Skupštinu, ima da mu se tresu gaće. On mora poštovati Skupštinu i narodne poslanike koji ih biraju, a ne da dođu sa lažnim izveštajima i neosnovanim izjavama.”. Tu izjavu niko nije osudio, niti na nju reagovao ni u skupštini ni u medijima. Ovo je samo dokaz da naši parlamentarci više ne poštuju ni pravila osnovne pristojnosti prilikom napada na sudstvo.

Predloženo rešenje: i jare i pare

Čini se da su ciljevi predlagača kontradiktorni, ali kad se pogledaju predložena rešenja vidi se da je vlada pokušala da objedini oba cilja tako što će svoje mehanizme političke kontrole uklopiti u zahteve Venecijanske komisije. Prema predloženim amandmanima sporni izbori od straneSkupštine su ukinuti, tako da će sudije i predsednike sudova birati VSS. Takođe i sastav VSS-a je izmenjen, te će od sad VSS činiti 5 sudija koje će birati sudije direktno i 5 istaknutih pravnika koje će birati Narodna skupština. Iz sastava VSSa su izbačeni članovi po položaju, koji su sa pravom optuživani za politički uticaj (posebno ministar, jer se u praksi pokazalo da ostali članovi neće da kontriraju ministru), i ispunjena je kvota venecijanske komisije da u sastavu takvih tela sudije moraju učestvovati sa minimum 50%. Ipak rešenje je neobično iz više razloga. Prvi je broj članova VSS-a koji je paran, i koji dovodi do toga da se može desiti situacija nerešenog glasanja. Neparan broj članova bio bi mnogo racionalnije rešenje ali bi to značilo da bi sudije morale imati više članova od predstavnika narodne skupštine (npr. da se telo sastoji od 11 članova bilo bi 6 sudija i 5 istaknutih pravnika). Drugi razlog u vezi je sa prvim i odnosi se na situaciju podeljenih glasova u kojoj bi odlučivao glas predsednika VSS-a (tzv. Zlatni glas). Treći, predsednik VSS-a bira se isključivo iz redova istaknutih pravnika koje bira Narodna skupština. Ovo rešenje je veoma čudno jer nepostoji nijedan razlog zbog kog članovi iz redova sudija ne bi mogli da budu predsednici VSS-a. I najzad, četvrti razlog je samo definisanje istaknutog pravnika, za razliku od prethodnog rešenja gde su uslovi za istaknute pravnike bili profesija i staž, trenutni predlog ne sadrži nikakav uslov za istaknutog pravnika, te će istaknuti pravnik postati svako ko ga izglasa Narodna skupština.

Iz ovih rešenja se jasno vidi da su ustavopisci ispoštovali sve formalne zahteve, ali da su i nova rešenja postala još pogodnija za politički uticaj na pravosuđe, obzirom da istaknuti pravnici, sa zlatnim glasom predsednika iz njihovih redova, imaju prevlast nad sudijama (koju po sadašnjem rešenju ipak nemaju). Uz to realno je pretpostaviti da će se u VSS-u birati politički podobni istaknuti pravnici te da ćepolitički uticaj na sudstvo postati još jači.

Za tužilaštvo važi isto što i za sudstvo, s tim da je tu situacija gora, jer je tužilaštvo direktno podređeno Narodnoj skupštini, pa je uticaj politike na tužioce, za razliku od sudstva formalan i direktan.

Predložene promene ustava, dakle, ne dotiču suštinu problema u našem pravosuđu. Uz to lako je uveriti se da priča o političkom disciplinovanju sudija koju predstavnici vlasti predlažu ne stoji, samo ako se pogledaju državni organi koji su podređeni političarima. U tužilaštvu situacija je daleko od sjajne, a u upravi, koja je potpuno podređena političarima, situacija je takva da dobar deo ljudii ne dolazi na posao, dok su nepotizam, bezakonje i loš rad postal uobičajeni. Sudstvo tu ipak odstupa, jer drži neki profesionalni nivo, uz sve primedbe koje mu se mogu uputiti.

Na posletku treba reći da je nezavisno sudstvo najbitniji uslov pravne države. Sudije treba da se bave kontrolom rada političkih grana vlasti i rešavanjem sporova. Prava delatnost podrazumeva suprotstavljen interes političkim organima, a za drugu delatnost politika ne bi trebala da bude zainteresovana. Sudstvo nema ni interes ni veliku mogućnost da ugnjetava građane, te su njegovi ekscesi po pravilu bezazleni, dok političke grane vlasti imaju i interes i mogućnost da tlače ljude, a ako im se još da i kontrola nad sudstvom, njihova moć će biti neograničena.

 

Simo Ilić

četvrtak, 19. decembar 2019. 19:22

Migrantska migrena

 

 

           Juče je bio Međunarodni dan migranata, a ova tematika, čini se, nikada nije bila aktuelnija. Stranke izrazito desne orijentacije pišu peticije, mediji su puni vijesti sumnjive vjerodostojnosti, a društvene mreže postaju idealan poligon za izbacivanje frustracija kroz ovu temu. Argumenata za raspravu svakako ima na pretek, ali bez pretenzija da ulazim u istu, ovom prilikom bih napisao par ličnih iskustava.

        Prije pet godina, bio sam učesnik projekta međunarodne razmjene mladih koja se održala u Atini. Tom prilikom smo, tokom deset dana, pripremali ulični performans koji smo održali na Monastiraki trgu, a tema je bila položaj migranata u društvu. U to vrijeme, kod nas se uopšte nije pisalo o migrantskoj krizi, tako da sam bio veoma iznenađen onim što sam vidio u ovom gradu, koji je već bio u ozbiljnim problemima. Pojedini kvartovi su bili prenaseljeni ljudima iz Afganistana, Sirije, Iraka i drugih zemalja, do te mjere da su ulični sukobi postajali svakodnevnica. Zlatna zora, ekstremno desničarska partija, u to vrijeme bila je treća po snazi partija u Grčkoj. Ušli su čak i u Evropski parlament, a pošto su imali izrazito negativan stav prema migrantima, često su organizovali napade na njih. Tako su, naprimer, posjetili  jednog doktora, koji je odlučio da pruža besplatnu zdravstvenu pomoć migrantima, te su mu zbog toga uništili i ordinaciju. Sasvim je bilo normalno vidjeti policiju na svakom ćošku u punoj ratnoj opremi, kao da je opsadno stanje. Gledali smo azile, koji su onako ograđeni žicom podsjećali  na tragične pojave iz Drugog svjetskog rata, ostavljajući izuzetno gorak ukus u ustima. 

      Na tom projektu, upoznao sam dvojicu momaka, migranata iz Afganistana, a pošto njihova imena nisu bitna za priču, preskočiću da ih navedem. Prvi od njih, mršav, ali opet jake građe, sa izraženim crtama lica, pričao mi je kako je završio filmsku režiju. Premda solidno govori engleski jezik, već u njegovom govoru se mogla osjetiti sklonost ka umetničkom posmatranju sveta oko sebe, ali istovremeno i skromnost, koja, čini mi se, nije bila proizvod trenutne ekonomske situacije u kojoj se nalazio, nego više stvar karaktera. Pričao mi je da je snimio film, koji je govorio o pravima žena u njegovoj zemlji što mu je napravilo tolike probleme, da je morao pobjeći, ne bi li sačuvao živu glavu. U Atini je bio već nekoliko godina i kako sam kaže, veoma se trudi da se integriše u grčko društvo, solidno govori jezik, kultura i običaji mu nisu strani, ali i dalje osjeća strah i neprihvatanje. Danas, vidim da mu ide bolje. Učestvuje u mnogim umetničkim projektima i aktivan je u društvenom životu. Izgleda mi da vodi, kako bismo to mi rekli, jedan normalan život.  

             Drugi momak, dosta mlađi, nižeg rasta i dječje spoljašnjosti, nije imao značajno formalno obrazovanje. S  obzirom na to, da nije govorio engleski jezik  njegov prijatelj nam je prevodio priču koja nikog od nas nije ostavila ravnodušnim. Poreklom je iz siromašne porodice iz ruralnog Afganistana. Jednom prilikom talibani su upali u njihovo selo i pobili mu čitavu familiju, a čudnom igrom slučaja, on i sestra su uspjeli da prežive. Nakon toga, njega i sestru su razdvojili, a on je krenuo preko Irana, Iraka i Sirije za Evropu. Na tom putu su ga čak i kidnapovali, misleći da će neko platiti otkup, a kada su shvatili da od toga nema ništa, smilovali su se i pustili su ga. Uspio je da se dokopa Grčke i tu je saznao da je njegova sestra već u Njemačkoj, tako da je i sam  u nekoliko navrata pokušavao da se prebaci gore, ali bezuspješno. U jednom od razgovora, pitao me je, šta na mom jeziku znači "ćibe", rekavši da mu je to kazao taksista, koji ga je dovezao do Subotice. Svirao je veoma interesantan udarački instrument po imenu tabla, poreklom iz Indije, ali se smatra tradicionalnim i u Afganistanu. Sastoji se iz dva dijela, muškog i ženskog, a sviranje je kako kaže, kao zavođenje između dvoje zaljubljenih. Svaki trenutak smo koristili da sviramo, bilo da su u pitanju krovovi atinskih zgrada ili ćoškovi stana u kom smo živjeli. Čak je i nastupao na jednom festivalu, koji smo svi posjetili i pružili mu podršku, jer kod svakog od nas je proizvodio duboko saosećanje zbog svega što je prošao. Nakon što sam se vratio, dugo vremena sam bio u kontaktu sa njim, dok odjednom komunikacija nije prestala. Osjećao sam zabrinutost, sve dok nisam vidio fotografiju na društvenoj mreži na kojoj je obučen u tradicionalnu nošenju,  držao  pušku u rukama. Malo je reći da smo svi bili iznenađeni, a od tada više nisam dobio neku informaciju o njemu. Danima sam razmišljao šta ga je navelo da tablu zamjeni puškom? Ne mogu reći da sam ga razumio, ali nekim čudom nisam osjećao ni neko naročito osuđivanje, jer ljude koji su prošli kroz takve tragedije i odbacivanja, veoma je lako izmanipulisati. 

 

                Vjerujem da svaki od njih, koje srećemo na našim ulicama danas, ima sličnu priču. Naravno, mnoga pitanja ovdje ostaju neodgovorena. Dileme i strahovi se sami nameću, ali ko bi bolje od nas trebao znati šta znači biti izbjeglica iz zemlje koja je rasturena. Na kraju krajeva, zajedno sa gorepomenutim, našu zemlju svake godine napusti oko 40.000 nekih "naših" migranata. 

Marko Medić

 

EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00