Branislav Vila

Branislav Vila

ponedeljak, 16. decembar 2019. 16:37

Zoster u Srebrenici

   Srebrenica Wave nastavlja sa koncertima u Pivnici.

Da vas ne bi tukli "Bezbolnim palicama", da se ne bi osećali kao "Izbjeglica" u trenutnoj migrantskoj krizi, te da bi dokazali da ne živimo u baš tolikom "Banana stejtu", "Vrijeme je" da posetimo ZOSTER u Pivnici u Srebrenici.
Pohitajmo ritmičnim koracima na nezaboravnu noć, kako se kasnije ne bi morali pitati "Gdje sam bio ja".
Ulaz je besplatan, princip "Ko je jamio, jamio" ostavljamo za neki drugi put. Vidimo se!

                                                                                                                            3maj

subota, 14. decembar 2019. 11:46

Počeci ropstva u Americi

Kada su robovi zapravo došli u Ameriku?

   Kada je severnoamerički kontinent kolonizovan od strane Evropljana, ukazana zemlja je bila ogromna, a potreba za radnom snagom je bila velika. Pokušaj indenture nije rešio problem, što je podstaklo plantažere i farmere da potraže nove izvore radne snage. Rešenje je pronađeno u korišćenju afričkih robova. Tako je počela zloglasna atlanska trgovina robljem, koja će doneti bezbroj crnih ljudi na novi kontinent, vremenom  dovodeći do stvaranja novog društvenog i ekonomskog sistema u kom će boja kože odrediti da li će neko živeti kao slobodan čovek ili kao rob. Pošto su to bili Afrikanci, znači crnci, rasni element je bio presudan: robovi su bili crnci afričkog porekla, a njihov   vlasnik je bio belac.

   Većina robova su zarobljeni u ratovima i racijama u Africi i prodato belim trgovcima: dalje, preko Srednjeg prolaza (Middle pasage), poznatom po nehumanim uslovima na brodovima: mali prostor, velika vrućina, loša hrana, umiranje od toplote i sopstvene krvi, prevozili su ih do odredišta, gde su bili prodati onom ko je ponudio najviše. Takmičenje velikih sila u unosnoj trgovini robljem stvorilo je brigu o deset miliona Afrikanaca koji su prevezeni u Novi svet. Svi su oni ubrzo u ovom novom, čudnom svetu, morali da nauče na opstanak koji je zavisio od njihovog gospodara. Sve što je jedan rob tada znao ja da nema povratka.

   Istoričari obično kao početak ropstva u Americi uzimaju avgust 1619. godine, kada je Džon Rolf u svom dnevniku napisao: „ Došao je jedan Holanđanin- trgovac, koji nam je prodao dvadeset crnaca“. Ali, ovi prvi crnci nisu bili robovi u prvom smislu te reči. Oni su bili sluge po ugovoru (indentura). Trebalo je dosta vremena da bi se ubrzao prelazak sa indenture u porobljavanje crnih ljudi.

   Kada je indentura postala manje pouzdan i skuplji izvor radne snage (naročito što je ona značila slobodu posle isteka ugovora), ropstvo je postalo mnogo privlačnije kao investicija. Postavši slobodan, sluga u indenturi je počeo da bude pretnja za imovinsko stanje siromašnih belaca, tako da su oni počeli da oštro postavljaju pitanje svojih prava, ali je ovaj momenat i veoma bitan jer je izrodio jedan od najvažnijih efekata ropstva: siromašni belci su se osećali privilegovanim i uglednim samo zato što je ispod njih bila ogromna robovska masa. Pored toga, robovi nisu bili hrišćani, što je Englezima dalo tradicionalno pravo da porobe jedan nehrišćanski narod. I konačno, buna Natanijela Bejkona, 1676. godine, bila je samo podsećanje za koloniste kolika je opasnost od uvoza velikog broja sluga u indenturi.

   Ono što treba znati je da robovi nisu predstavljali značajnu radnu snagu sve do osamdesetih godina 17. veka. Ser Vilijem Berkli je 1670. godine procenio da od približno 40 000 stanovnika koji su živeli u Virdžiniji samo oko 2 000 čine crni robovi a oko 6 000 bele sluge. Početkom 1700. godine, u britanskoj Americi bilo je 10-20 hiljada robova, u odnosu na ukupno stanovništvo koje je brojalo 275 000, odnosno možda pet posto. Virdžinija, Merilend i Severna Karolina su, svaka za sebe, od 1698. do 1710. godine udvostručile broj robova. Virdžinija je 1775. godine već imala 500 000 stanovnika a Merilend 250 000, pri čemu je otprilike trećina stanovnika bila poreklom iz Afrike. Sa uvoženjem sve većeg broja ljudi iz Afrike, ropstvo je polako stalo na put ka svom razvitku, pa je sve veći broj kolonija, poput Virdžinije, počeo da hrabri belo stanovništvo da je potrebno stvoriti zakone koji će regulisati njihov položaj. Od najranijih dana, Virdžinija je među prvima imala zakone koji regulišu taj položaj, i u nizu tih zakona, od 1639. do 1705. godine, pravni temelj kolonijalnog ropstva je bio uspostavljen. Zato ćemo se osvrnuti na Virdžiniju i  neke od njenih najvažnijih zakona koji su crne ljude doveli do statusa robova.

   Što se tiče crnaca, istorija kontrole oružja u Americi imala je jednu veoma ružnu komponentu: u početku je postojala očigledna predrasuda da ne treba verovati crncima sa vatrenim oružjem, a ta kontrola je zatim služila za održavanje crnaca u ropsom odnosu. Zakon od 1639. godine to i pokazuje: crnci nisu smeli da nose oružje.

   1659. godine, Virdžinija po prvi put priznaje ropstvo, mada još uvek nije bilo jasno definisano, jer su robovi posmatrani kao roba koja se uvozi u koloniju. Ali, Afrikanci su bili osobe i mnogi su se opirali ropstvu, naročito bežanjem. Međutim, to je stvorilo problem. Sve prethodne kazne za bežanje su bile predviđene za bele službenike u indenturi, ne i za robove. 1661. godine je postavljen klin između afričkih robova i belih službenika u indenturi. Stvorena je prva policija koja se bavila robovima a da bi se obeshrabrilo zajedničko bežanje belca i crnca, evropski službenici su morali da služe dodatno vreme za odbeglog roba. Ali, ni posle ovog zakona još uvek nije bilo pravno određeno ko može biti rob a ko ne.

   Veći problem u tom trenutku je bio kako da se klasifikuje rastuće potomstvo belaca i afričke žene. Zakon koji je usledio, imao je dalekosežne posledice za ropstvo, naročito posle ukidanja trgovine robljem u tzv. uzgoju robova (breeding slaves). Velika Britanija je imala veoma struktuiran sistem primogeniture, partus sequitur patrem, po kom su deca nasleđivala oca, čak i kada nisu bila rođena u legitimnom braku. Ali, ako je ovo pravilo važilo i za decu robova, oni bi onda bili rođeni kao slobodni ljudi mešovite rase, što bi stvorilo nove probleme socijane prirode, s obzirom na postojeće zakone. Ali, kada bi se napustio trenutni zakon o nasleđivanju i usvojio rimski, partus sequitur ventrem, gde bi deca nasleđivala majku, ovi problemi bi nestali. Virdžinija je to ozakonila, 1662. godine. Ovaj zakon je imao dve najvažnije posledice. Prvo, on je afričke žene ostavio totalno ugroženim od strane belaca, jer su oni imali slobodan pristup (u seksualnom smislu) svojim robinjama bez ikakvih sankcija. Odnos koji je doveo do trudnoće uvek je smatran sporazumnim, čak i ako je ropkinja sugerisala da je bila silovana. Jer, bilo je zabranjeno da crnci svedoče na sudu. Nije zato ni čudo što su neke robinje, znajući da nose dete koje neće biti slobodno, odlučile da prekinu trudnoću (najčešće su to bili neki narodni lekovi), neke su ubile novorođenče, a neke su, pak, ubile svog gospodara pa su završile na vešalima. Druga posledica ovog zakona je da su robovlasnici bili vlasnici sopstvene dece koja su takođe mogla biti kupljena, prodata, terana na najteži rad, koja je dovela je do posebno sramnog i odvratnog aspekta američkog ropstva a koji će se nastaviti sve do konačnog ukidanja.

   U razjašnjavanju kako religija može da definiše ropstvo naročito veliku zabunu je unelo pominjanje reči „ hrišćanin“. Ovo je možda nagovestilo da hrišćani ne mogu da budu robovi ili je to možda nagovestilo da je nehrišćanski status nekog roba opravdavao njegov položaj. 1667. godine je i to razjašnjeno. Jedan od prvih razloga porobljavanja Afrikanaca je to što oni nisu bili hrišćani. Ali, u isto vreme, trgovina robljem je donela hrišćanstvo Afrikancima: oni su mogli da postanu hrišćani činom krštenja. Iz toga je proizašla dilema da li je bilo ispravno porobiti hrišćane? Dilema je otklonjena zakonom koji je sprečio veru da postane poziv za oslobođenje. Krštenje neće menjati status osobe kao roba.

   Pravo koje je neki robovlasnik imao na život i smrt svog roba samo potvrđuje već očiglednu činjenicu da se rob smatrao imovinom: smrt roba, koja je bila rezultat telesnog kažnjavanja, nije se smatrao krivičnim delom (1669. godina). A kada je 1691. godine donesen prvi zakon u istoriji koji je zabranio brak izeđu rasa a koji je istovremeno sadržao zakonsko ograničenje na oslobađanje robova i prvi put upotrbljena reč „ bela“ kao dodatni način da legalno razdvoji Evropljane od Afrikanaca i Indijanaca, ojačan zakonima iz oktobra 1705. godine, gde je Afrikanac postao nekretnina u pravom smislu te reči, temelj ropstvu je bio udaren.

   Iako je ropstvo, generalno gledajući, stvorilo mnoge ekonomske mogućnosti u Novom svetu i bilo glavna pokretačka snaga u ranom američkom društvu i tako uticalo na naciju kao celinu, politika i ekonomija u odnosu na njega je bila vrlo različita među regionima i među državama. A upravo ono što se duguje ropstvu jesu bile razlike između Severa i Juga.

   Gledajući tri glavna faktora uspostavljanja američkog ropstva: potreba za ogromnom radnom snagom, tarifna politika koja povećava cenu proizvedene robe i poljoprivrednu prirodu južne ekonomije, vidimo i osnovne razlike. Pošto je za plantažni sistem Juga bilo potrban veći broj radnika nego što je lokalno moglo biti obezbeđeno, uvoz robova je obezbedio tu potrebu. Za održavanje robova bili su potrebni određeni troškovi ali ne toliki koliko je bilo potrebno za plaćanje standardne plate, čime je ropstvo na jugu odmah postalo isplatljivija institucija. Važnost druga dva fakora su ležala u poljoprivredi. Prvo, radi izbegavanja plaćanja visokih cena za uvezenu robu, Jug je ostao poljoprivredni. Drugo, ekonomija čitavog Juga je bila baš u njoj. Očigledna razlika je bila ta što su robovi na severu živeli u gradovima, radili u fabrikama i prodavnicama, što se drastično razlikovalo od rada robova na plantažama. Severni deo, postavši više industrijalizovan pod uticajem Engleske, ropstvo nije video kao nešto pozitivno za razvoj nacije i bio je uveren da je slobodan rad bio bolji za zemlju, pa se nije se oslonio na prinudni rad kao deo ekonomskog sistema. S druge strane, ropstvo je postalo srce društva i ekonomije Juga na prelazu u 18. vek i biće tako sve do građanskog rata.

   Uvedeno za potrebe kontrole rada i ekonomije, ropstvo je vrlo brzo evoluiralo i postalo rezultat netrpeljivosti, predrasuda i mržnje. Robovi kao lična iomovina, bez ikakvih prava su to i potvrdili.

                                                                                                             

                                                                                                                                                                                                                                                             Milada Tomić

četvrtak, 12. decembar 2019. 17:54

Da li nam je potrebna ovakva škola?

Na srpskom medijskom nebu sasvim sigurno ne manjka afera i tema koje znaju da zatalasaju javnost, a jedna od njih koja je prošle sedmice privukla značajnu pažnju jesu objavljeni rezultati sa PISA (Programme for International Student Assessment) testiranja. Naime, prema ovogodišnjim rezultatima istraživanja koje se sprovodi u 79 zemalja svijeta i koje kroz speifične zadatke ispituje funkcionalnu pismenost učenika od 15 i 16 godina u oblastima matematike/logike, verbalnog sadržaja i prirodnih nauka, Srbija je zauzela ne baš zavidno 45. mjesto. Jednostavnije rečeno, ponovo smo podbacili, jer prema dobijenim rezultatima na testu, 40% naših učenika ne zna kako u realnoj životnoj situaciji iskoristiti ono što su učili u školi.

Ovom prilikom ću ostaviti po strani sve metodološke prigovore ovom testiranju, evidentan nedostatak motivacije kod učenika prilikom testiranja, kritike koje ministarstvo i oni koji treba da brinu o ovome sasvim sigurno zaslužuju, te niz drugih objektivnih zamjerki, te ću se fokusirati na čini mi se najbitnije pitanje – da li je obrazovanje po ovom konceptu, koji je dominantan kod nas ali i u svijetu, uopšte smisleno i da li odgovara današnjoj realnosti u kojoj žive mladi ljudi.

Sistem javnog i svima dostupnog školstva kakav danas poznajemo, nastao je još na krilima prosvetiteljstva i industrijske revolucije koja se desila u XIX vijeku. Ideja da svi treba da imaju dostupno obrazovanje koje će da ih pripremi za novonastale ekonomske uslove u tom periodu je imala itekako smisla i predstavljala je revolucionaran civilizacijski iskorak. Međutim, primjetićemo da se od tada mnogo šta promjenilo. Mantra da škola treba da podržava i bude usmjerena ka tržištu rada je postala kudikamo besmislena, ako se ima na umu prognoza da će se djeca koja sada upisuju škole, kada odrastu baviti zanimanjima koja danas još uvijek ni ne postoje. Iz ovakve postavke stvari, proizilazi da u školi danas imamo uporno naglašavanje značaja ''praktičnih'' predmeta koji donose konvergentna razmišljanja i precizne rezultate, dok oni predmeti koji po prirodi stvari podstiču divergentno mišljenje, poput umjetnosti ili filosofije, bivaju skrajnuti. Ne treba pominjati da je divergentno mišljenje osnova kreativnosti i inovativnosti.

Prema istraživanju koje je sproveo ser Ken Robinson, nevjerovatnih 98% djece predškolskog uzrasta na testovima pomenutog divergentnog mišljenja, postižu rezultate koji su preko granice genijalnosti, dok su rezultati te iste djece kada su već odrasli bili krajnje poražavajući. Ono što se dešava u međuvremenu nazivamo sistemom obrazovanja. On jeste sistem jer podsticanje uniformisanog mišljenja, kažnjavanje i netolerisanje grešaka i mnoge druge stvari zaista sistemski ubijaju kreativnost i divergenciju, stvarajući od djece programirane jedinke sposobne da reprodukuju, ali ne i da stvaraju. Kao ilustraciju možemo navesti da je jedan Erik Klepton, možda i najveći gitarista svih vremena, izbačen iz muzičke škole jer je previše pažnje posvećivao gitari i nije poštovao kurikulum škole. Takođe, u đačkoj knjižici Džona Lenona koji je jedna od najznačajnijih ličnosti prošlog vijeka, nastavnici su napisali sljedeće komentare: ''ponašanje na času je totalno neprimjereno'', ''ako ovako nastavi Lenon se nalazi na putu sigurnog neuspjeha'', dok je razredni starješina konstatovao da Lenon ima ''previše pogrešnih ambicija i da svoju energiju troši na uzaludne stvari''.

Čula djece nikada u istoriji nisu bila više aficirana, protok informacija je nevjerovatno brz, virtuelne realnosti nas zaskaču sa svakog ekrana i u takvom okruženju ovakva škola, da ne kažem tradicionalna, nužno gubi bitku. Činjenica da je u Sjedinjenim Američkim Državama, kod učeničke populacije dijagnistikovano  više slučajeva ADHD sindroma nego što Srbija ima stanovnika, alarmantna je sama po sebi. Ako uzmemo još u obzir i podatak da će u narednih 30 godina više ljudi diplomirati nego u cjelokupnoj istoriji čovečanstva, kao ilustraciju sveopšte inflacije akademskih titula koje više nisu garant ekonomske izvjesnosti ili barem društvenog ugleda, pitanje koliko nam je ovakva škola zaista potrebna postaje neizbježno.

Kada su studenti tokom predavanja zamjerili Hegelu da njegov filozofski sistem ne odgovara realnim činjenicama, Hegel je lakonski odgovorio: ''Tim gore po činjenice''. Sličan modus operandi, možemo primjetiti, prisutan je i u obrazovanju u kome, ako se učenici ne mogu prilagoditi sistemu, onda tim gore po njih. Možda je zato Mark Tven i bio u pravu kada je sarkastično izjavio: ''Ne dozvoli da te školovanje spreči u tvom obrazovanju''.

Dok se još uvijek može, spas iz ovakve situacije bi se mogao potražiti u promjeni paradigme u kojoj će se kroz ozbiljne analize i planove, škola više bazirati na ''prirodnom učenju'' kroz realne situacije i igru, čak i u starijim generacijama. Učenici se moraju rasteretiti straha od neuspjeha, a greške u procesu spoznaje ne smiju biti osnov za ocenjivanje, jer bez grešaka nema ni inovativnosti.

Jedno drugo istraživanje koje je sprovedeno u Finskoj, evropskom lideru u obrazovanju, pokazalo je da 95% roditelja od sistema obrazovanja prvenstveno očekuje da se njihovo dijete u njemu osjeća srećno. Ako uspijemo da sačuvamo da učenici u srednjoj školi imaju bar djelić onog ushićenja i entuzijazma koje ima đak prvak, to će značiti da smo na pravom putu.

Marko Medić

sreda, 11. decembar 2019. 17:27

"Кукумиш" у Братунцу

У четвртак, 12.децембра у Дому културе у Братунцу са почетком у 12.15 часова биће одржана позоришна представа-дечији мјузикл "Екскурзија" по тексту Ане Вукаловић у извођењу Дечијег драмског студија "Кукумиш" из Љубовије и певачке групе Љубице Гаврић. Мјузикл је пригодан за узраст деце основних школа, а Дом културе Братунац обезбедио је превоз и за ученике из Кравице али ће у будућноти укључивти и ученике других подручних школа.

utorak, 10. decembar 2019. 21:00

Sitnice koje inspirišu

 

Ovi moment su bili ispunjenje fantazije. Iznova i iznova sam doživljavala deža vu, kao da se već desilo. Sigurna sam da je to zbog neobuzdane mašte. Maštanja upravo o tome, sta se nalazi iza horizonta i da li taj horizont u jednom momentu prestaje. Oduvek sam želela to da vidim, da se uverim i da osetim. Dovoljno je bilo dvadeset sati, da se moja dugogodišnja iluzija izgubi. Nakon isplovljavanja iz Barselone, kroz dvadeset sati nazirala se Civitavecchia. Brod se bližio Italiji. I dok sam aparatom pokušala da zabeležim svaki talas, poverovala sam da more ipak ima svoj kraj. Kao i da sve ima kraj. Osim svemira. I prave ljubavi.

Teodora Jović

Sa današnje interaktivne predstave za učenike nižih razreda OŠ „Petar Vragolić“ PAŽLjIVKOVA PRAVILA U SAOBRAĆAJU u okviru kampanje „Um na drum“ Državne agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije

utorak, 10. decembar 2019. 20:50

Um na drum - srednja škola (foto galerija)

„UM NA DRUM“ Agencija za bezbednost u saobraćaju Republike Srbije.

Tribina za učenike Srednje škole „Vuk Karadžić“ „BEZBEDNOST MLADIH U SAOBRAĆAJU“.

ponedeljak, 09. decembar 2019. 20:14

Zamena glasa „jat“ (Ĭ) u govoru sela Vrhpolje

Zamena glasa „jat“ (Ĭ) u govoru sela Vrhpolje (prvi deo razmatranja – za nas piše ljubovijski student, osvajač nekoliko republičkih mesta  iz književnosti)

    Govoriti o dijalekatskim specifičnostima izvesnog govornog područja predstavlja zahtevan, istraživački izazovan, i, nadasve, naučno determinisan zadatak. Raznovrstan mozaik dijalekata srpskog jezika predočava, na samom početku uvida u problematiku, varijabilnost strukture za kojom se poseže. Fiksirani opisi svih govornih tipova koji čine suštinu živog narodnog govora, donekle, pri ispitivačkom pristupu, znatno olakšavaju metodološka usmerenja. Srpska dijalektologija je, kao jezička disciplina na relativno razvijenom stupnju, uspela da pruži razradu različitih idioma. Naravno, kontinuitet razvića i simbioza spoljašnjih i unutrašnjih faktora koji utiču na pojedinačni govor neprekidno menjaju različite jezičke vidove neke teritorije. Upravo iz tog razloga, potrebno je vratiti se izvorišnim, vukovskim počecima narodnih lingvističkih entiteta, jer se upravo kroz njihovo predočavanje i elaboraciju shvata potpunost pojma „folklorni koine“ (D. Brozović) na kome je ponikao srpski književni jezik. Izmene i odstupanja od standardizovanih oblika, u takvom slučaju, ne treba skrajnuti kao arhaizirani materijal i nedefinisano prastaro polazište fonetskih, morfoloških i drugih crta. Okolnosti pod kojima se, u dijahronijskom pogledu, menjao i razrađivao srpski govorni izraz, najpreciznije se mogu sagledati prilikom spoznavanja činilaca koji i dalje postojano traju, pored čitavog korpusa najraznovrsnijih uslovljenosti, u narodnom, seoskom govoru. Stoga i ne čudi što su najistaknutiji istoričari srpskog jezika, Aleksandar Belić i Pavle Ivić, istovremeno bili i naši najznamenitiji poznavaoci jezičko-prostornih karakteristika.

            Kretanja u okvirima jezičkih istraživanja u ovom pogledu, zasnivaju se na veoma raznovrsnim konceptima. Tako, postoje ispitivanja koja se usmeravaju prema leksikografiji (onomastici, na primer), prozodijskom sistemu, ortoepiji koju je normirao izvesni dijalekat i slično. Veoma često se može desiti, i to su, sa istraživačkog stanovišta, izrazito plodotvorni rezultati, kada se za neku jezičku osobinu koja je konstatovana kao prisutna na nekoj tački hronološkog preseka u jeziku, nađu potvrde u narodnom govoru. Takođe, i u drugom slučaju se može krenuti od opšte pretpostavke: od lingvistički formulisane osobenosti do primera u upotrebnom izrazu. Sličnom polazištu je posvećen i ovaj rad, koji će pokušati da predoči uvid u reflekse glasa „jat“ u jeziku govornika sela Vrhpolje, u azbukovačkom kraju, opština Ljubovija.          

             Pri pomenu govornika koji se služe zajedničkim manirom izražavanja, budući da žive u istoj oblasti, potrebno je, bar u osnovnim crtama, osvrnuti se na istorijsku i populacionu sliku. Vrhpolje, kao selo na desnoj obali Drine, smešteno u neposrednoj blizini rečnog toka, tokom vekova je predstavljalo usputno mesto zadržavanja različitim metanastazičkim kretanjima koja su poglavito dolazila iz pravca krševitih i neplodnih oblasti istočne Hercegovine i brdskih predela Crne Gore. Padom ljubovijskog kraja pod vrhovnu tursku vlast 1460. godine, iz mogućih prednosti koje bi pretpostavljale uzrok naseljavanja, isključena je motivisanost slobodom, dok položaj uz Drinu i relativno osrednja plodnost zemlje i mogućnost za stočarsku delatnost nisu predstavljali naročito značajan element koji bi mogao uzrokovati zadržavanje. Međutim, i pored toga, porodice i čitave zadruge su jednako pristizale iz navedenih krajeva jugozapadnog geoprostora. Čitava Azbukovica je, u tom smislu, predstavljala uglavnom „etapnu zemlju“ (termin Jovana Cvijića). Vrhpolje, kao srazmerno kasno formirana seoska zajednica (tek s početka 20. veka), bilo je okruženo crnogorskim doseljenicima, najviše u selima Gornje Košlje (koje se zbog znatnog broja Pivljana nazivalo „Malom Pivom“) i Leović. (Takođe, prilična učestalost seoba sa prostora Starog Vlaha, sa Mokre Gore, Javora, iz Raške, i iz suprotnog, paralelnog pravca: Višegrad, Foča, Čajniče, uslovila je da se, bar i na kratko vreme, na uskom prostoru u ovom delu srednjeg toka Drine međusobno dodiruju raznoliki govorni varijeteti. Što se tiče starosedelačkog stanovništva, ono je nastojalo da, po zakonitosti očuvanja identitetskog u autohtonom korenu, zadrži svoje nasleđene govorne osobine. Neke od stalnih markantnih crta sela Ljuboviđa, u blizini Vrhpolja, mogle su da ostave traga u govoru vrhpoljskih meštana, a na jedinstvenu specifičnost tog izgovora ikavskog tipa kod pravoslavnog stanovništva, ukazao je još Milan Đ. Milićević u svojoj knjizi Kneževnina. Uzorak na kome se bazira ovaj rad zasniva se na četrdesetominutnom govoru dvojice meštana sela Vrhpolje, i u govoru jednog od njih, u jednom izrazitom slučaju, nalazi se ikavski refleks. Isto tako, veoma žive veze su tokom čitavog istorijskog trajanja očuvane sa susednom Bosnom. U okolini Vrhpolja, bilo da se ide uzvodno ili nizvodno Drinom, nikada nije postojalo sigurnijeg mosta u neposrednoj blizini. Muslimanskog stanovništva je, u čitavom azbukovačkom srezu bilo samo u 19. veku, i to manje od deset porodica, koje su uglavnom bile naseljene oko središta sa centrom u Ljuboviji. Shodno ovome, mogući uticaj istočnobosanskih govora je u izvesnoj meri znatno umanjen, premda marginalizacija u punoj meri nije moguća (na primer, jedan od informatora je, prilikom govora pomenuo leksemu „alka“ sa dugouzlaznim, a ne sa dugosilaznim, očekivanim istočnohercegovačkim akcentom). Nije zanemarljiv ni uticaj koji je ova govorna grupa u podvrsti govora zapadne Srbije pretrpela od istočnijih, valjevskih i rađevskih krajeva. Konkretnije, upravo vezano za refleks glasa „jat“, svojevrstan otisak u govoru ovog podrinjskog stanovništva figurira ka uopštavanju ekavskog izgovora, tako da dolazi do karakterističnog mešanja ekavice i ijekavice, naročito kod starijeg seoskog stanovništva. Pojedinci koji pripadaju mlađim generacijama gotovo bezizuzetačno, u čitavoj ljubovijskoj okolini uključujući i Vrhpolje, poseduju urođen ekavski izgovor. Tek se nakon svih prisutnih jezičkih zakonitosti, koje su proizašle iz specifične istorijske i geografske situacije, može temeljnije sažeti dijalektološka slika koja predstavlja uključenost sela Vrhpolje na dijalektološkoj karti. Ono je predstavljeno raznovrsnim mešanjem istočnih, zapadnih i južnih govornih elemenata koji proishode iz zajedničke istočnohercegovačke, i, delom, šumadijsko-vojvođanske osnove.

Veljko Ivanović

nedelja, 08. decembar 2019. 21:21

Bratunčanke osvojile turnir

Na danas održanom odbojkaškom turniru u Sportskom centru  Bratunac u konkurenciju kadetkinja postignuti su sledeći rezultati 
ŽOK BRATUNAC - ОК GLASINAC 3:0;
OK SLAVIJA - OK GLASINAC3:1; U borbi za prvo mesto domaća ekipa je savladala gošće iz Sarajeva  čvrstom i organizovanom igrom 
Bratunac - Slavija 3:1. Osvajanjem ovog turnira bratunačke nade  plasirale su se na završno takmičenje gde će se boriti za titulu šampiona Republike Srpske.
subota, 07. decembar 2019. 16:01

Kadetsko prvenstvo Republike Srpske

U nedelju, 08. decembra, u Sportskoj dvorani u Bratuncu biće održano kadetsko prvenstvo Republike Srpske u odbojci. Pobednik grupe obezbediće plasman među 12 najboljih ekipa R. Srpske. 

EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00