U vreme kada je britanska politika bila izrazito konzervativna i naglašeno turkofilska, u vreme kada su žene većinu svog vremena provodile u kućama, dve viktorijanke, Adelina Paulina Irbi (1831-1911) i Džordžina Mjur Mekenzi (1833-1874), krenule su u jednu zahtevnu i veliku pustolovinu. Putujući po slovenskim zemljama pod Turskom, put ih je, 1863. godine, naveo preko Stare Srbije. Naoružane pre svega strpljenjem, pokatkad i lukavošću, doživljavajući razne nelagodnosti  ali i oduševljenja, baš odavde su ponele utiske koje su rušile predrasude o slovenskim narodima, naročito Srbima, i baš ovde je otkriven i pravac njihovog budućeg humanitarnog rada. Ovo putovanje je sigurno imalo veliki značaj da engleska javnost drugačije sagleda stav tadašnje britanske politike prema Balkanu. Cilj ovog rada nije samo šturo navođenje opisa ljudi, mesta i načina njihovog života, nego preispitivanje stava jedne kulture prema drugoj, civilizacije prema civilizaciji.                                                  

    U XIX veku, kada su u Engleskoj napredak, obrazovanje i građanske slobode već imale vidljivo mesto i kada je taj napredak postignut u mnogobrojnim aspektima, takva napredna i moderna Engleska je vodila jedan težak i nesvakidašnji rat - rat sa ženama emancipatorima, ženama, putnicama, bolničarkama, istraživačima, misionarkama. Ovakva pojava mnogobrojnih žena putnica (Meri Kingsli, Amelija Edvards, Izabela Bird, Florens Najtingel i mnoge druge), naterale su žene da razmisle o svakodnevici svoga života. Tadašnja ustaljena mišljenja da ideal viktorijanske ženstvenosti treba i dalje da traje, da žena treba pre svega da bude majka, supruga, i da kao takva, bude ,,spremna da bude zavisna od muškaraca i njima pokorna“, da ,,ostane trajno detinjasta, detinjasta čak i u zrelosti“ i kada je takva patrijahalnost ,,lišila žene mogućnosti nezavisnog samoodređenja“, počela su polako da padaju u krizu. Bilo je već krajnje vreme da se te žene izvedu iz kuće i da se prikažu onakvima kakve su zaista bile: energične, inteligentne, radoznale i time se udalje od obične rutine doma, porodice i društvenih obaveza. Međutim, takve žene su postale neprihvatljive za tadašnji muški svet. Stih iz šaljive pesme koja je objavljena u Punch (britanski nedeljni časopis za humor i satiru, osnovan 1841. godine) a posvećen Kraljevskom geografskom društvu, prikazuje kakav je bio stav tadašnjeg društva.

   A Lady explorer? A traveler in skirts?

   Let them stay and mind the babies, of them our ragged shirts;

   The nation`s just a trifle too seraphic:

   But they mustn`t, can`t, and shan`t be geographic.

 Prikazana kao tobože majka u šali, otvoreno odražava mušku opoziciju. Ono što je još više žestilo muškarce je bila i sklonost tih žena putnica da njihovo pisanje ima naučni karakter. Samim tim, one su želela da budu članovi pojedinih naučnih društava. Međutim,  da prijem žena, npr. u Kraljevsko geografsko društvo može biti prijatno, ali da se smatra da to društvu uopšte neće doneti poštovanje, samo pokazuje kolika je ta opozicija bila. Ipak, i posle toga, literatura žena putnica se i dalje pojavljivala i, iako dugo smatrana literaturom drugorazrednog značaja, ostavila je  velikog traga i poslužila kao bogat izvor za svetsku istoriju. Takva literatura je u skoro svakom momentu bila okrenuta prema nevoljama koje opterećuju savremeno društvo i veoma usko povezana sa imperijalizmom Britanije tog vremena, koje je ujedno bilo i jedna od najvažnijih tema u putopisima. Isto tako, Adelina Paulina Irbi i Džordžina Mjur Mekenzi imale su ulogu buđenja ženske slobode i emancipacije, ali, politička klima Britanije u to vreme, izrazito turkofilska i prilično neraspoložena prema slovenstvu, usredsredile su ih na rešavanje jednog drugog problema: problema socijalnih i političkih pitanja porobljenih Slovena na Balkanu, naročito Srba.

    Putujući pre toga, 1859. godine, posle čega je nastao "Acros the Carpathians" , objavljen u Kembridžu, 1862. godine, na put su ponovo krenule 1861., posle čega je nastao "Travels in the Slavonic provinces of Turkey in Europe", štampan u Londonu 1867. godine, koji je sledeće godine doživeo dva izdanja. Kod nas je prevedeno već iduće, 1868. u prevodu Čedomilja Mijatovića pod imenom "Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi",  koji je ujedno napisao i predgovor. Za razliku od njegovih savremenika Britanaca, koji su se protivili ovakvoj ženskoj literaturi, za njega su ove žene imale „pogled na stvari kojega ostali nisu imali“ a baš taj ženski pogled na stvari ,,daje delu osobitu draž“ i sve je to došlo u dobrom trenutku ,,da ohrabri žensku polovinu naše narodne omladine,“ dok je Vilijam Gledston, koji je u drugom izdanju "Putovanja" iz 1877. godine (dopunjeno sa tri poglavlja o Bosni), napisao predgovor, i za nju rekao da je "najbolja engleska knjiga koju sam video o Istočnom pitanju.“ Želeći da sruše predrasude o ,, hrišćanima Aboridžinima“, željne učenja i iskustva, nošene idejama prosvetiteljstva, čovekoljublja koji se nalazio u osnovi protestantizma toga doba, u pokušaju ostvarenja građanskih sloboda, imale su jedan osnovni zadatak: povratiti civilizaciju tamo gde,, leže ostaci koji svedoče da je ona nekad bila hrišćanska i civilizovana zemlja“. I odmah su poverovale da su promene moguće. ,,Pričajte nam o Staroj Srbiji,... samo preko svega o Staroj Srbiji,...tu je ključ narodnoj poeziji i istoriji ovog naroda. Ja vam zavidim što ste videle Staru Srbiju i mislim da ste dužne da nam dopustite da i mi čujemo šta ste tamo videle“, rekao im je Arčibald Paton (britanski diplomata, orijentalista i pisac mnogobrojnih novela i knjiga sa putovanja),  i one su ga poslušale. Tako smo opet dobili strance koji su bolje od nas samih znali kakvi smo, ko smo i kakvi bi trebali i mogli da budemo.

    Krenuvši iz Soluna, pa preko Bugarske i Stare Srbije, do Srbije na Jadranskom moru, dobro su uočile da, što se sve više udaljavaju od teritorije na kojoj još vladaju Turci, time  je stepen duhovne i materijalne kulture ljudi na tim teritorijama sve veći. Pošto je Adelina optuživala vlade nekih evropskih zemalja da podržavaju Otomansku imperiji i time pomažu ugnjetavanje onih hrišćana koji i dalje žive pod turskom vlašću, ona je stala u njihovu odbranu i našla da ,,osobena nesreća ovih osvojenih naroda leži u karakteru njihovog osvajača, u zatucanom varvarstvu  muhamedanstva Turčina i u težnji vlade da podanike učini varvarima.“ I zaista, idući od Bitolja, Prilepa, Velesa i dalje do Kosova, koje im se učini kao kakva civilizacija, svuda su nailazile na jako loše uslove živote hrišćana, koje se naprosto gušilo od visokog oporezivanja i stalnih nepravdi lokalnih službenika - ,,U Bitolju se skoro svaki dan dešavaju zloupotrbe pri upravi“, ,,muhamedanci često ubijaju hrišćane pa na taj način otplaćuju svoje dugove i uklanjaju sebi svakoga s puta“. Otimanje srpskih devojaka je naročito bilo mučno, u šta su se i uverile kada im je u Novom Pazaru, jedan starac na brzinu gurnuo u ruke papir sa molbom da mu se pomogne oko otete ćerke. To nije moglo a da u njima ne ostavi otužan utisak da je četiri veka turske vladavine na samim Srbima ostavilo veoma dubokog traga. Smatrale su da Srbi nečiji karakter mogu učiniti ljubaznijim, ali da poseduju  tvrdoglavost koja ni u sitnicama neće da popusti. Istinski su verovale u njihovo junaštvo, poštovanje samoga sebe,  što je svakako moglo da pokrije one praktične nedostatke. Jedino što su one tada zamerale je što su ,,polagani na ustanku.“ Ali, kad bacimo pogled na to kako su pojedini muslimani,  koji su zalutali u svojoj veri i radi koristi prelazili iz jedne vere u drugu a mnogi od njih zadržavali ime sveca zaštitnika svoje porodice i brižljivo čuvali podatke o plemstvu svojih hrišćanskih predaka.

   Smatrajući Srbe velikim, zbog svoje slavne prošlosti, one su videle u njima mogućnost oslobođenja jer i sami nisu gubili nadu u svoju kneževinu  koja im je bila kao kakvo prosvetljenje: tamo nije bilo ni muškarca, ni deteta ni žene a da nisu znali epske narodne pesme i, upravo kroz tu prošlost, one su videle budućnost Srba. Ali, tu su opet oni tragovi koje je ostavila vekovna porobljenost i, iako je to slabo moglo da se nadoknadi, one su u svakom slučaju bile svedoci brzog menjanja vremena u kom su živeli pre u vreme u kom žive sada. Dok su na početku turske vladavine tražili da budu uzeti u zaštitu na bilo koji način ili da im se bar omogući da izbegnu na austrijsku teritoriju, sada su bili mirni, tihi, saživljavajući se se stalnim pritiscima, iz straha šaputali dok govore, čekali. Zamerajući im što su „polagani na ustanku“, sada su u čekanju videle još jednu lepotu Srba - strpljenje, jer, oni su dobro znali da je svet onoga koji čeka. A ono što mora dovesti do napretka ovih ljudi je englesko prosvetljenje koje su one nosile sa sobom.

    Opis crkava i manastira su bile savim posebne priče na njihovom putovanju. Veliki su utisak na njih ostavile razvaline Sopoćana, koja ih je podsećala na ostrvske crkve u Mlecima, Đurđevih Stupova, Zvečana i Banjske, dobro očuvane građevine Gračanice i Dečana, Crkva Sv. Petra i Pavla, u kojoj se Stefan Nemanja krstio i koju nikako nisu smele da obiđu, Samodreža, gde se srpska vojska pričestila uoči bitke na Kosovu (iz dobro poznatih nam razloga, ova crkva je danas u žalosnom stanju). U Gračanici zapažaju italijanski uticaj na arhitekturi i na freskama: zapaziše čudesnu fresku glave Isusove koji je ,,kao ispunjen slutnjom na crne dane“. I u  prizrenskoj  Sabornoj crkvi nisu Ga ostavili na miru: muslimani ,,hvališe se da su dohvatili Hrista i sve njegove svece,  pa ih pobacali na pod.“ Freske sa izbijenim očima ostaviše poseban utisak ali, u potpunosti shvatiše i poruku da i takve trebaju,  jer je u njima arhiva vekova i da ne treba da se gube iz vida. I upravo je taj arhiv pokazao koliki je pečat ostavila ta viševekovna porobljenost: deca pred njima, putnicama,  padoše im pred noge kao robovi.  U njima ostade duboko urezano sećanje u kom su one bile svedoci poniženja, i čoveka i hrišćanina (kasnije se isto desilo u školi u Peći).  Međutim, sva ova ruiniranost crkava nije sprečavala ljude da veruju, i u priči koju su čule od strane okupljenih Srba (a koja se odnosila na uzvišeni odgovor dečanskih kaluđera pri pokušaju rimske propagande da zadobije Dečane na jedan lukav način), spoznale su mudrost i ponos, nadu i strpljenje ovog naroda. Bi im neobično drago što su se baš oni odvažili da pred strancima pokažu kako ipak negde u dubini srpskog naroda stoji da je ta  zemlja - njihova zemlja. Poverenje je bilo uspostavljeno, misija prosvetljenja je mogla da počne. Tako je pokušaj bilo koga, a naročito Turaka, da na silu nateraju Srbe da pređu na njihovu veru, ostao uzaludan. Zalud nisu dali da se crkve popravljaju niti nove zidaju.

    Ono što je najviše nedostajalo, a u duhu prosvetiteljstva njima bilo naročito važno, bile su škole. Posle obilaska škola u Velesu, Prilepu, Bitolju koje su bile odviše jadne i nikakve, u nedostatku knjiga, ljudi su se otimali oko Svetog pisma koje su delile. Njihov problem bio je isti: grčke vladike su naređivale da se spaljuju slovenska dela. S jedne strane pod njihovim pritiskom a s druge strane pod pritiskom turskog sistema, upoređujući ga sa starim sistemom crnačkog ropstva (koji je u nekom smislu bio manje loš, a u drugom mnogo gori), one su nazirale da ono što je narod nosio u sebi, nije bilo uništeno, zaboravljeno, i to ih obradova. ,,Narod koji nije podlegao takvom dvostrukom napadu, mora doista posedovati veliku snagu,“ napisao je Ivo Andrić, i bio u pravu. Dok je većina škola koje su videle bile u bednom stanju, škola u Prištini je bila prijatno iznenađenje i potvdila je njihova nadanja i želje da je napredak moguć . Deca su pisala i crtala, prostorije su bile dobro provetrene,  ali nije bilo ni jedne knjige o istoriji Srbije (mislilo se, valjda, da će zabranom podsećanja na tu junačku prošlost doći do zaborava ili će biti da su se sami te istorije plašili), niti su devojke išle u školu. I ponovo primetiše da u ovom narodu ima nešto skriveno, nešto što potajno vreba i  što ih tera da idu napred. Iako nekad očajni zbog sadašnjosti ,,oni već sve znaju iz narodnih pesama“ , samo im je trebalo malo da se osveste i pogledaju hrabro napred: baš u tim narodnim pesmama, koje su otvorile put pri upoznavanju dva naroda, one otkriše ključ koji je otvarao vrata slobode. I njihov prosvetiteljski put se  tada ukaza a već  primetno paternalističko ponašanje dalo im je nadu da će njihova misija uspeti, jer, tamo gde je sloboda već bila poznata, nije teško pronaći put do nje. A one su u rukama imale tu,, lampu“ koja je taj put činila svetlijim. I na kraju, kada su u Vučitrnu videle decu što napamet uče i ne znajući šta, knjige umrljane i iscepane, cilj njihovog putovanja bio je konačno  rasvetljen: odmah je trebalo krenuti sa kidanjem predrasuda i zaostalosti praćene vekovima i poći u susret prosvećivanju i podučavanju žena, ne obazirući se ni na veru ni na godine. Nije uopšte čudo, što čitajući ovaj njihov putopis, ne možemo a da se ne suočimo sa tim da je turska vlast na Balkanu prikazana u veoma lošem kontekstu, kao da je ona izvor nekakve zaraze, moralne izopačenosti i straha. A koliko je Turska bila otrovna, potvrđuje i činjenica, da, kada je, 1863. godine Adelinu i Džordžinu put naneo u Prizren, one su bile obaveštene da je 500 porodica u poslednje vreme emigriralo u Dalmaciju i da emigracija i dalje traje a da je u poslednje dve godine, kao posledica toga, ostalo oko 200 000 napuštenih kuća. Zato su one već polako bivale osvojene od strane Srba, njihove simpatije bile su usmerene na njih. Na one koji su ostali verni sebi, svojoj tradiciji i pravoslavnim običajima, a zbog takve vernosti najčešće i stradali. U pismu koje je Adelina prosledila u Englesku, gotovo ljutito ali svakako razočarano govori o tobožnjem miru koji je uspostavljen, a koji je bio svakako zlo i neuspeh same Engleske. Kakav je to bio mir kada su ljudi, okupljeni na Božić u crkvi, u crkvenoj porti bili mučki ubijeni? Dvadeset muškaraca, šesnaest žena i osmoro male dece. Tako dobijamo odgovor na pitanje šta je Turska, a na koje su davali odgovor putnici krajem XIX veka: Turska je klasična zemlja masakra a njena istorija može se sumirati kao haranje, pljačkanje, ubistva, mučenje - na svakom nivou. Zato, ne želeći predstavu o Balkanu kao o zemlji Ruritaniji, ne želeći da se jedna oblast eksploatiše kao predmet potrebe jedne dominantne kulture niti da se resursi Balkana koriste kako bi bila snabdevana književna produkcija i industrija zabave, i, govoreći o kandžama krvožednog zmaja koji pije našu krv kao vodu (Turska), Adelina je ironično dodala: ,, Ovo je naš mir na zemlji!“ , a onda želeći da održi svest o pravom stanju, dodala: ,, Mi smo izgubili.“ I shvatiše reč ,,ćaur“ u potpunosti: one su (a verovatno time i čitava Engleska) bile isključene kao nevernici a uzrok tome je bilo fanatično preziranje svega što nije njihove vere. I mislile su kako će teška biti sudbina Turske koja im je bila odveć mučna, jer tamo gde nema mesta za druge, teško da će se pronaći mesto i za samoga sebe. Izgleda da su Turci zaboravili da narod Turske nisu Turci, nego Bugari, Grci, Srbi i, želeći da vide da ti ljudi imaju mogućnost za život i njihova porodična prava a istovremeno, želeći osloboditi Evropu  od neprestane brige koju je zadavalo tursko bezakonje, znale su da Turci, sami za sebe, ne žele da naprave mesta za bilo kakav napredak i da se svaki pokušaj istog gasio pod njihovom zaostalošću. I zato žale što te lepe krajeve drže muslimani kojima u reformama treba tri koraka onde gde njihovi hrišćanski podanici čine jedan.

    Žena, kao predmet istraživanja, ne izostaje ni ovde, i utoliko je zanimljivije ako su o predmetu tog istraživanja pisale same žene. Baš to, kao što je i sam Čedomilj Mijatović u predgovoru napisao, ovom putovanju je dalo posebnu draž. One vide žene prilično visoke, razborite i vredne, one su učesnice u čudnim običajima i čuvaju ih na razne načine od iskušenja. Čudile su se mentalitetu žena koje se kriju pod maramama, i potpuno su svi bili u zabludi kada su očekivane promene vezane za emancipaciju Turkinja: od njih je bilo traga samo koliko se o njima čulo (misli se na promene vezane za tanzimatske reforme 1839-1876). Ali, opis ovih žena nije samo to: dubljim čitanjem svakako ćemo videti i velike razlike i suprotnosti između dva sveta, razlike između onoga šta je muhamedansko a šta hrišćansko, između onoga šta je evropsko (stoga - civilizovano) od onoga šta je istočno, orijentalno, zaostalo. Tako su im žene ponekad ružne, kuće neuredne, prljave, oskudno nameštene; bile su oduševljene lepim odelom, ali im je smetala gojaznost ispod širokih rukava i noge bez čarapa, namazani nokti navlakom koja izgleda kao crveno blato. Ni ovde se ne možemo otrgnuti tome a da ne pomislimo da su već bile simpatizeri srpskih žena: njihova odela su bila lepa, stil  ,,najukusniji koji mi u Turskoj videsmo, nije bio ni sirotinjski a opet ne beše ni prenatrpan. I ponovo još jedna razlika koja je razdvajala istok i zapad: hrišćanski običaji su ih čuvali od ugojenosti“, i ponovo nada da je napredak moguć, jer i u hrišćanskoj veri videše pobedu nad muhamedanstvom. A žene uzdigoše do beskraja (posebno kada u Peći upoznaše Katarinu Simićku, bilo im je neobično drago što i žene tako javno i hrabro učestvuju u osiguravanju budućnosti svoga naroda)  i ceo srpski narod treba da bude zahvalan na njihovim ženama: u trenucima očaja, kada je turski pritisak bio toliki i  razmišljalo se jedino o bežanju, samo su one bile te koje od kuće nisu htele da idu, ne želeći ostaviti svoje najbliže. Uvek je bilo najviše rodoljublja kod žena u onim krajevima gde najviše pate od surovog nasilja turskog. I tako se opstajalo. I tako nije sve zaraslo u Tursku.

    Ovo je jedno putovanje, sa mnogobrojnim zapažanjima, opisima mesta i njihovih položaja, različitim ljudima u različitim događajima, bez političkog izlaganja. Tako izgleda kada ga gledamo površno. Ali, kada se čitalac samo malo bolje zagleda u ove redove, vidi se mnogo toga ispod : naročito zanimljivo i nadahnuto je odjednom i jasno završavanje priča, razgovora, zapažanja, kao da je namerno ostavljen prostor da čitalac donese zaključak. Napisano u vreme političkih previranja, u vreme kada je Turska već vidno bila slaba, kao da je nastalo utrkivanje ko će doneti kakve vesti o tim ljudima koji su toliko vremena živeli pod vlašću drugog naroda i kakav li je to trag ostavila njihova vekovna porobljenost. Nije zato ni čudo što se u XIX veku pojavljuju mnogobrojni putopisci koji su opisivali upravo krajeve Stare Srbije: sa ekonomskog, političkog, duhovnog ili nekog drugog gledišta. Ovde je pisano iz perspektive hrišćanstva prema muhamedanstvu, istoka prema zapadu, civilizacije prema civilizaciji, sa perspektive one ,,velike istorije“ Fernana Brodela, onih koji smatraju da imaju zadatak da civilizaciju povrate tamo gde je pre postojala i koji smatraju da imaju pravo da tu snagu daju i da ka tom cilju pokažu put. Adelina Irbi i Džordžina Mekenzi su pokazale kako se to radi i njihov doprinos viđenju stvari na Balkanu pod Turskom u to vreme je neosporan. ,, Čvrsto odane svojoj veri, verujući u napredak svoje nacije i poretka, motivisane samo svešću o njihovom poslovanju, one nisu želele da prosvete samo englesku publiku nego i ljude za koje su se angažovale.“

    Posle ovog putovanja, Adelinin i Džordžinin zadatak nije bio završen. Njihov humanitarni rad u Bosni i Hercegovini  je poznat. Kada im jednom neko reče da će biti nagrađene za sve što su uradile za Srbe, Adelina reče ,,Sveta je potpora nemoćnijem, sveta je istina, sveta je matematika; a istorija nije sveta, jer je puna laži, kao i ljudi koji je pišu. Hvala lepo! Meni je dosta ovo što radim.“ Verovatno se plašeći da će njena zaostavština biti iskorištena kako ne bi trebalo, po njenoj želji je njena privatna prepiska uništena. Ili - ko zna zašto? Nažalost! Tako bi više saznali o ovoj velikoj ženi.

    Džordžina je umrla 1874. godine, dok je Paulina nastavila da radi neumorno. Umrla je 1911. godine u Sarajevu gde je i sahranjena.

      Adelina        

       Adelina Paulina Irbi

      dzordzina

       Džordžina Mjur Mekenzi

                                                                           

   -Milada Tomić

 

Objavljeno u Društvo
subota, 26. oktobar 2019. 14:03

KK Ljubovija u nedelju protiv Radničkog 2016

U sali Srednje škole u Ljuboviji, u nedelju u 16 časova, košarkašice Ljubovije dočekuju ekipu Radničkog 2016. iz Kragujevca, u četvrtom kolu Druge ženske lige Srbije.

Pozivamo publiku da dođe i pruži podršku našoj ekipi, koja ove sezone nastupa u značajno podmlađenom sastavu.


Izvor: KK Ljubovija

Objavljeno u Sport

Crveni krst Ljubovija u saradnji sa Institutom za transfuziju krvi Srbije organizovao je u utorak 29.aprila najuspešniju do sada akciju dobrovoljnog davanja krvi. Akciji se odazvalo 84 građana, od kojih je 82 dalo krv, 2 je odbijeno iz zdravstvenih razloga, dok je njih 25 prvi put dalo krv.

Crveni krst Ljubovija i Ljubovijske onlajn novine zahvaljuju se svim humanim ljudima koji su uzeli učešće na akciji dobrovoljnog davanja krvi.

 

Objavljeno u Zdravlje
utorak, 17. novembar 2015. 11:29

Čekamo struju iz zajedničkih slapova

Izgradnja tri hidroelektrane na Drini ostaje najveći energetski plan Srbije i Bosne i Hercegovine. Investicije su vredne 870 miliona evra, a pogon će imati snagu 320 megavata.

Objavljeno u Društvo

U Evropi, posebno na severu, biomasa se uveliko koristi u daljinskom sistemu grejanja, dok u Srbiji za sada nijedna toplana ne koristi taj energent iako postoji veliki potencijal u drvnoj i poljoprivrednoj biomasi. Prvi koraci se čine na tom planu, a toplane koje bi prve mogle da pređu na biomasu mogle bi biti one u Bajinoj Bašti i Priboju.

Objavljeno u Društvo
petak, 13. novembar 2015. 18:42

Vrtići u štrajku od 20. novembra

Sаmostаlni sindikаt predškolskog vаspitаnjа i obrаzovаnjа Srbije nаjаvio je danas da će u petak, 20. novembra vaspitači početi štrajk, jer Vlаdа nije predvidelа povećаnje zаrаdа i jednokrаtnu pomoć zа rаdnike predškolskih ustаnovа Srbije. Kako se navodi u sapštenju, protest će organizovati u 11 sati ispred zgrade Vlade Srbije i trajaće ; sve dok premijer Aleksаndаr Vučić, ne primi predstаvnike Sindikаtа nа rаzgovor.

Objavljeno u Društvo
sreda, 11. novembar 2015. 18:50

POVEĆANJE PLATA I PENZIJA

Učiteljima četiri, zdravstvu tri, penzionerima 1,25 odsto.

Objavljeno u Društvo
sreda, 11. novembar 2015. 09:08

Karatisti odlični u Trsteniku

Karatisti ljubovijske Drine postigli su odlične rezultate na Drugom kvalifikacionom turniru za Pojedinačno prvenstvo Srbije u katama, borbama i sparingu. Na turniru čiji je domaćin bio KK Petoletka karatisti iz Ljubovije su osvojili čak 40 medalja - 17 zlatnih, 13 srebrnih i 10 bronzanih. Na turniru je učestvovalo preko 320 takmičara iz 23 kluba a Drina je nastupila sa 25 takmičara.

Objavljeno u Sport

Na nedavno održanoj sednici Veća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Republike Srbije, razmatrajući aktivnosti u oblasti energetike, dogovorene su dalje aktivnosti na izgradnji elektroenergetske interkonekcije - 110 kV dalekovoda Ljubovija-Bratunac.

Objavljeno u Politika
ponedeljak, 09. novembar 2015. 19:32

Mikro stanovi sve popularniji u Srbiji

Pošto je stanje na tržištu nekretnina u Srbiji prilično obamrlo, dovitljivi vlasnici su shvatili da trebaju da se prilagode potražnji i platežnoj sposobnosti građana. Mali stanovi su uvek bili traženija roba, i mnogo lakše se prodaju. Takozvani mikro stanovi od desetak kvadratnih metara imaju sve što je potrebno jednoj osobi.

Objavljeno u Ekonomija
EUR 0.00 0.00 USD 0.00 0.00 CHF 0.00 0.00 SEK 0.00 0.00

Popularni popusti

Error: No articles to display

Najnoviji oglasi